Ustavni amandmani udaljavaju Srbiju od EU

Na referendumu zakazanom za 16. januar 2022. godine građani će se izjasniti o jednom od pogleda na to pitanje – ustavnim amandmanima koje je usvojila Narodna skupština.

Podsetimo da kritika ustavnih odredaba o sudstvu traje još od donošenja našeg najvišeg pravnog akta 2006. godine.

Stručna javnost je listom ukazivala na neusklađenost tih odredaba sa načelima vladavine prava, posebno imajući u vidu sve slabosti naše pravne i političke kulture.

Venecijanska komisija izražavala je iste stavove u nizu svojih mišljenja o Srbiji (2007, 2018. i 2021. godine).

Toj kritici se vremenom pridružila i EU uslovljavajuću članstvo Srbije reformom pravosuđa, podrazumevajući pod njom i promenu Ustava.

Osnovni problem bio je i ostao taj da svojim institucionalnim rešenjima Ustav Srbije dopušta uticaj politike na sudstvo i sprečava uspostavljanje sudstva kao istinske grane vlasti.

Ustavni amandmani sadrže nesumnjive pomake u odnosu na važeći ustav.

Međutim, ti pomaci su polovični kada je reč o navedenom problemu.

Štaviše, njima se okončava reforma pravosuđa lažnom predstavom da se ustavom uspostavljaju standardi koji će omogućiti istinsku vladavinu prava, i u tom smislu dostojanstveniji, bezbedniji i slobodniji život građana.

Stvara se lažna predstava i da smo bliže integraciji Srbije u EU – ostvarenju uslova koji su najzahtevniji u pregovorima, a to su oni iz Poglavlja 23.

Tim poglavljem počinju i okončavaju se pregovori upravo zbog toga što vladavina prava nije samo pitanje ustavnih i zakonskih normi, već i kulture koja se mukotrpno razvija na njihovom temelju.

Ostajući pri stavovima koje smo već izneli u Danasu (od 9. i 13. septembra 2021. godine), ovom prilikom ćemo izneti nove argumente kojima se potvrđuju iznete tvrdnje.

Visoki savet sudstva, organ koji postaje isključivo nadležan da bira sudije, sastavljen je od sedam sudija i četiri istaknuta pravnika.

Stručna javnost, uključujući tu Venecijansku komisiju i pojedine članove zvanične radne grupe za izradu ustavnih amandmana, ukazala je na koruptivnost kategorije istaknutih pravnika.

Naime, politička praksa izbora sudija Ustavnog suda, koji takođe moraju biti istaknuti pravnici, ukazuje na to da sudijom postaju i pravnici koji ne samo da nisu ugledni, već nisu ni poznati.

Osim toga, sam način izbora istaknutih pravnika je koruptivan.

Ako ih ne izabere Narodna skupština, njih bira petočlana komisija koju čine između ostalih predsednik Ustavnog suda i predsednik Vrhovnog suda. Međutim, oni ne mogu birati članove Saveta jer su tom ulogom u sukobu interesa.

Naime, u našem ustavnom sistemu Savet može doći u situaciju da odlučuje o prestanku funkcije predsednika Vrhovnog suda i da predlaže reizbor sudije (predsednika) Ustavnog suda – pravosudnih funkcionera koji određuju njegove članove.

Nisu samo istaknuti pravnici kanali mogućeg političkog uticaja na sudstvo.

Amandmanima se konvalidira dosadašnji javni pritisak nosilaca izvršne i zakonodavne vlasti na sudstvo koji se ostvaruje govorom mržnje i ponižavajućim postupanjem prema sudijama, kao i prejudiciranjem ishoda sudskih postupaka (vid. Ceprisovu studiju „Odgovornost predsednika Republike za povredu Ustava – zabrana uticaja na vršenje sudijske funkcije“).

Kada se uzme u obzir da važeći ustav zabranjuje svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije, a da se amandmanima zabranjuje samo neprimereni uticaj, jasno je da se prelaskom sa bezuslovne na uslovnu zabranu relativizuje i čak osnažuje dosadašnja politička praksa nipodaštavanja sudske vlasti.

Nasuprot tome, odgovarajući na tu naopaku praksu, Ceprisovim projektom ustavnih promena naglašava se da nijedan državni organ ne može da prisvoji vlast koja je Ustavom poverena drugom državnom organu.

Aktom o promeni Ustava Narodna skupština dodatno negira sudsku vlast zadržavanjem zabrane političkog delovanja sudija, iako je zvanična radna grupa preporučila brisanje te norme.

Venecijanska komisija je, takođe, u svim svojim mišljenjima sugerisala da je dovoljno zabraniti sudijama da budu članovi političkih stranaka.

Opredeljenjem za tako široku zabranu zakonodavna vlast stavlja do znanja da sudsku funkciju ne doživljava kao jednu od tri grane državne vlasti, već kao činovničku funkciju.

Nasuprot tome Ceprisovim projektom se predlaže da se nalik drugim organima državne vlasti i sudska vlast na odgovarajući način ustavom definiše, čime se ona normativno ojačava, kao i da se ustavom zajemči pravo sudija na javno delovanje radi unapređenja struke i zaštite svoje samostalnosti i nezavisnosti.

Zašto je dodatno jačanje sudske vlasti ustavnim normama važno ne samo za vladavinu prava u Srbiji, već i za njeno približavanje EU? U EU sudovi država članica su istovremeno i evropski sudovi – oni rešavaju sporove koji nastaju primenom prava EU.

Ta nadležnost – jednog dana i srpskih sudova – podrazumeva obavezu da se odbije primena domaćih propisa kada su oni u suprotnosti sa zakonodavstvom EU i da se neposredno primene propisi EU.

Da bi srpsko sudstvo imalo snage za takav čin neophodno je ojačati ga ustavom tako da ono počne da razmišlja o sebi kao istinskoj državnoj vlasti, i da zakonodavna i izvršna vlast počnu da prihvataju da sudstvo jeste kontravlast. Amandmanima se to ne čini već se njima odlaže neophodna ustavna reforma za naredni neodređeni period.

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu