Ustoličenje, trice i kučine

Prema pravilima SPC Joanikije Mićović je izabran na mesto šefa Mitropolije crnogorsko-primorske od strane nadležnog organa prema Ustavu SPC iz 1957. godine, tj. Sabora, te je time ispunjen uslov legaliteta. U konkretnom slučaju, drugi uslov se ispunjava tzv. recepcijom, kada ovlašćeno lice, pred vernicima okupljenim ispred hrama upita da li je određeni kandidat za velikodostojnika dostojan, a ovi odgovaraju „dostojan“ i na taj način aklamativno potvrđuju odluku Sabora. Sve je to lepo objasnio profesor sa Bogoslovskog fakulteta u direktnom prenosu ustoličenja Mićovića u Podgorici na Radio-televiziji Srbije 4. septembra 2021. godine.

U tom smislu, navedeni čin recepcije Mićovića, davanja legitimiteta, izveden je u prisustvu par hiljada vernika pred Sabornim hramom u Podgorici 4. septembra 2021. godine, koji su na Perićeva pitanja o dostojnosti Mićovića, tri puta odgovorili sa „dostojan“. Pri tom, imajući u vidu da je ustoličenje obavljeno u apsolutnom miru i bez ometanja, u potpunosti je ispoštovana jedna od osnovnih sloboda, sloboda uverenja, in concreto veroispovesti pravoslavnih vernika, te slobodnog delovanja verske zajednice, tj. SPC.

Ipak, bez obzira na to što je prema pravilima sopstvene organizacije, SPC, Mićović već ustoličen, narednog dana izvršen je još jedan čin i to na Cetinjskom manastiru, drugog „ustoličenja“, po osnovu „prirodnog prava“ prema tvrdnjama SPC, iz razloga što isto mora biti urađeno tamo gde je „katedra“ crkvenog velikodostojnika.

Međutim takvo „prirodno pravo“ nije primenjeno prilikom poslednjeg imenovanja šefa SPC, ako imamo u vidu da je sadašnji Patrijarh Perić, izabran na Saboru u Beogradu i da je ustoličen u Sabornoj crkvi u Beogradu, a ne tamo gde je njegova katedra, tj. u Peći, za razliku od njegovog prethodnika Gavrilovića 2010. godine.

Na osnovu ovih činjenica, dva su moguća zaključka: mesto ustoličenja nije bitno u formalnom postupku preuzimanja prava i dužnosti prema kanonskom pravu SPC ili je bitno, te ako nije izvršeno na određenom mestu onda nije ni postupak preuzimanja funkcije, „ustoličenja“, završen. U prvom slučaju Perić, alijas Porfirije, jeste Patrijarh i ima sva prava i dužnosti koja mu pripadaju prema Ustavu SPC, dok u drugom nije. Ako nije, onda on nije ni ovlašćeno lice te nije mogao ustoličiti Mićovića ni na Cetinju, niti u Podgorici, niti bilo gde drugde.

Ova sholastička zavrzlama, koju su sami sebi nametnuli rukovodioci SPC, izaziva kod vernika SPC nesigurnost u crkvu kao organizaciju i neuverljivost vere. Nema sumnje da će upravo iz ovih razloga svaka kritika i ukazivanje na ovu nelogičnost kod njih izazvati samo jednu reakciju, netoleranciju i agresivnost prema onima koje percipiraju kao pretnju po njihov sistem smisla i vrednosti, tj. veru i crkvu, iskazujući posredno sve sumnje koje imaju u sopstvene stavove.

Sprovođenje po svaku cenu, na Cetinju 5. septembra ove godine, čina „ustoličenja“ u navedenom kontekstu postaje samo izraz sile i agresivni i netolerantni čin kontrole teritorije od strane SPC u sistemu smisla i vrednosti „srpskog sveta“. Šta više, iskazana tvrdoglavost Mićovića da baš na taj dan uđe u Cetinje je poruka i Periću, da ako on ne može u Peć ovaj sigurno može na Cetinje, iskazavši da sledi logiku sile Slobodana Miloševića: „institucionalno ili vaninstitucionalno Srbija će biti iz jednog dela.“.

Mićović i svi oni koji su zagovarali „ustoličenje“ na Cetinju pokazali su da ih nije briga za legalitet, legitimitet i ostale „trice i kučine“, već je bitna simbolika pobede, pokoravanja i osvajanja teritorija, posebno ako je to „sveta“ teritorija za nacionaliste poput nekog manastira. Mićović je pokazao da je u duboko zagazio u simbolički rat za teritorije jer je samo par dana nakon svog ustoličenja, u Podgorici, saopštio da će naći načina da vrati kapelu na Lovćen, u koju nameru ne treba sumnjati, fizički objedinjavajući metafizički „srpski svet“.

Sastanak Mićovića sa Dodikom, tog večitog pretendenta na „srpski presto“, u Danilovgradu, opet je imao isti cilj kontrolu teritorije, a i najavljena ceremonija ustoličenja u Beranama, opet će prevashodno imati istu svrhu, obeležavanje teritorije. Dakle, iza poruka o pomirenju i ljubavi, krije se ofanzivna akcija osvajanja teritorija i identitetska rekonstrukcija Crne Gore na temeljima srpskog nacionalizma, a pod izgovorom dekonstrukcije „lažnog“, „izmišljenog“, „komunističkog“, crnogorskog identiteta. Jednom uspostavljena i potvrđena duhovna vlast Beograda nad Crnom Gorom ima kao svoj krajnji cilj uspostavljanje i svetovne vlasti, odnosno svođenje crnogorske države na ljušturu, nešto poput Američke Samoe, neuključene teritorije Srbije pod njenom apsolutnom kulturnom, političkom, bezbednosnom i ekonomskom kontrolom.

Neposredna posledica ovog zaoštravanja pozicija srpskih nacionalista prema Crnogorcima, jeste zabrinutost i nesigurnost svih drugih naroda u regionu, jer ako su ovi bili spremni da koriste dvostruke aršine i golu silu u obračunu sa „najbližima“, šta tek mogu očekivati Albanci ili Bošnjaci. Danas kada gledamo scene sa Brnjaka, deluje kao fatamorgana ustoličenje patrijarha Gavrilovića u Peći 2010. godine, jer se suzavac sa Cetinja najjače osetio u Prištini. SPC je u svakom slučaju gubitnik sa stanovišta sopstvenog unutrašnjeg mira, jer je zarad ustoličenja mitropolita žrtvovala ustoličenje patrijarha u Peći.

Naime u sadašnjoj atmosferi većina Albanaca neće percipirati ustoličenje kao čin slobode veroispovesti, već kao simbolički čin osvajanja teritorije. Najava dolaska Perića na Kosovo bi sigurno izazvala takav otpor lokalnog stanovništva, da kosovskoj policiji ne bi palo na pamet da baci jednu patronu suzavca, a NATO-u da stavi na raspolaganje dron, a ne helikopter. Ipak, izbor i odgovornost je na sveštenstvu SPC: nastaviti ustoličavanja patrijarha i mitropolita silom, helikopterima i tenkovima, uz neslućene ljudske žrtve i patnje, ili graditi poverenje sa Albancima i drugim narodima i uveriti ih da su ustoličenja činovi vere i mira, a ne činovi podjarmljivanja i ratova za teritorije.

Autor je advokat