Uticaj broja 99 na Broja jedan

Naime, to je procenat onih koji su glasali za Srpsku listu na nedavno završenim izborima na Kosovu. Jeste da je Vučić hiperiracionalan, ali sam siguran da zna za izreku „tamo gde svi misli isto, ne misli se puno“! Pa to je na poslednjoj konvenciji u novosadskom Spensu rekao i njegova desna ruka (da ne kažem na koji organ mene podseća) Ivica Dačić.

U ovo „moderno“ antititoističko vreme (Tito je, znate, bio Hrvat) svi se podsmevaju Brozu što je na „izborima“ dobijao po 90% glasova. Jedino možda Kim DŽong Un u Severnoj Koreji ima slične rezultate, ali ga čak i Broj jedan i njegova TNT grupa smatraju diktatorom. Svi su sa tolikim procentom smešni, osim Srba na Kosovu koji su patriote.

Na stranu kako se uopšte može doći do tolikog procenta, s obzirom da to jednostavno nije prirodno. Važnije je kako vlast pokušava da racionalizuje ovaj sramni procenat…

Sve je ovde patriotizam: kada besmisleno kisneš na govorima, kad mrziš Đilasa (mržnja prema Đilasu i Šolaku je ultrarodoljublje), kada ne spavaš, kada se teleprontuješ… Patriotizam je čak i pokušaji aplaudiranja Velikom vođi, na aplauz uvek spremnog Đurić Marka, a kamoli ne urlanje „Aco Srbine“ koje se danas uspostavlja kao patriotski standard.

Naime, ovih 99 posto ukazuju da smo se danas tako naprednjački promenili, da pobeda jeste pobeda samo ako je apsolutna, a podržavanje jeste podržavanje samo ako je obožavanje. Ništa nije ostalo od nekada prkosnog balkanskog temperamenta. Broj jedan menja ne samo život u svim pojavnim oblicima, prespektive i budućnost, nego menja i karakter.

NJegova devastirajuća uloga u društvu je zabrinjavajuća za svakog ko želi da misli svojom glavom makar jednom vijugom i koji je filantrop – makar početnik.

Patriotizmom se ovde smatra i ruganje porodici poginulih u Lučanima i „podrška“ direktoru koji objektivno mora na sud. Nama sasvim neobično zvuči reč odgovornost i sposobni smo da danima protestujemo protiv nje.

Srbima deluje karikaturalno i nenormalno vest da je lord Bejts, član gornjeg doma britanskog parlamenta, podneo ostavku jer je zakasnio na sednicu parlamenta. Ovde bi svi da budu direktori i ministri a da je odgovornost na Đilasu (dobro i Šolaku). Najsramniji događaj u novijoj istoriji Srbije – ovaj u Lučanima, vlast doživljava kao poželjni model ponašanja.

Ovde je seksualni manijak „gospodin Jutka“, a čovek čiji je auto ubio nedužnu ženu direktor Koridora Srbije. Zamenik gradonačelnika, nesrećni Vesić, zbog propusta nudi ostavku predsedniku Srbije i hvali se njegovom podrškom. Za to vreme ćute gradonačelnik Beograda i zdrav razum.

Interesantno je kako je malo intelektualnog i društvenog angažmana potrebno da bi se uvidele ovakve bedastoće (da o kocki na Trgu republike odlučuju zamenik gradonačelnika i predsednik Republike u direktnoj subordinaciji) i koliko to „malo“ nedostaje današnjoj eliti, pa se glasovi protesta čine glasovima usamljenih ludaka i frustriranih i neostvarenih pojedinaca.

Jedna od osnovnih uloga intelektualca – da je protiv vlasti i tako bude njen moćni korektiv, ovde jednostavno ne postoji. Zbog toga će svetli primer tipa rektorke Ivanke Popović, biti „čerečen“ od srpskih državnih vampira: Marić Milomira, Sarape Predraga ili Mitrović Željka. Odavno sam kao iskusan čovek prestao da apelujem na SANU.

Ali, da li su akademici svesni da je njihov uticaj na Srbiju manji nego uticaj Zadruge i sekiraju li se zbog toga? Ovde se intelektualcem smatra onaj koji je završio nekakve škole i koji je donekle kompetentan u struci, zaboravljajući platonsku dimenziju „učenjaštva“ kao javnog, društveno korisnog posla. Kod nas se smatra da lekar mora samo da leči, arhitekta samo da gradi… a da vladaju Vesić i Vučić.

Žan Pol Sartr u svojim „Predavanjima? kaže da su intelektualci oni koji se bave stvarima koje se njih lično ne tiču. Za mene je intelektualac uvek bila osoba koja se jasno odvaja od okoline i koja ima dovoljno moći makar da pokuša da na okolinu utiče.

Teško je izgraditi autoritet u društvu koje je tapiju na autoritet predalo Broju jedan. Ovde zaista ne postoji ni broj dva.

Osim Neponovljivog svi su amorfna masa, pokušavajući da se iz gomile vlasti izdvoje prepisivanjem doktorata, zgrtanjem bogatstva na off shore računima ili jednostavno visokim stepenom bezočnosti (primer Zorana Babića) ili beskičmenjaštva (primer Zorana Drobnjaka). LJude poput Drobnjaka, koji „prežive“ šest vlada, Srbija smatra sposobnim a ne ljudima bez stava i obraza.

Nedostatak stava, koji je From nazvao konformizmom, u nas se smatra vrlinom – takvi se ljudi odlikuju poslušničkim mentalitetom i nalaze se u vrhovima SNS vlasti.

Predugo je u Srbiji važnije biti poslušan nego pametan. Ovde se svaka želja za pameću smatra manom, te još decu koja pokušavaju biti mudra grdimo rečima „ne filozofiraj“. „Gledao sam čoveka koji je hteo da dohvati zvezde. Svi su mu se smejali, a ja sam mu dodavao merdevine“ upozoravao je odavno Čarls Bukovski. LJudi koji dodaju merdevine u Srbiji gotovo ne postoje. SANU je dovoljna sama sebi i već je tragično koliko ne shvata svoju ulogu u društvu.

Univerziteti se osnivaju kao profitne organizacije i brinu kako da zgrnu što više para i eventualno poklone neki doktorat onima na vlasti, ne bi li postali popularniji. U Srbiji je danas više doktora nauka nego doktora koji umeju da leče ili čak više nego običnih majstora koji umeju da izvuku coklu!

Gde mi to kao društvo idemo? Dobro, danas su svi, pa i autobusi iz Niša, pošli put Kuršumlije da kliču Neponovljivom… ali gde ćemo sutra? Znaju li to evet efendije Krstić Nebojša, Anđelković Dragomir ili Vuk Stanković Dejan?

Dok god autoritet položaja bude jači od autoriteta znanja, a bojim se da će kod nas to biti još dugo, bićemo bez perspektive i u ćorsokaku. Doduše, ovde se ni slepa ulica ne smatra problemom – dodje Vesić, za masne pare promeni kaldrmu, isplače se na ramenu Vučiću i ulica se smatra dvosmernom, lepšom nego ikada.

Stoga pitanje bojkota nije političko nego kulturološko i sociološko pitanje. Ako želimo pragmatizam i neki procenat glasamo u nedelju u martu, ukoliko želimo principe i promene nacionalnog karaktera ostajemo kod svojih kuća.

Ono što pustinju čini lepom je činjenica da negde krije izvor, govorio je Sent Egziperi.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu