Utisak o lideru Dveri

Vreme je relativna kategorija, nekima je ova petoletka prošla ko za čas, jer na nju ionako nikada nisu davali ni pet para; drugima je trajala pet miliona puta duže, budući da je u međuvremenu etar nepodnošljivo zagađen najprimitivnijim sadržajima i brutalnom propagandom režima.

Za autorku, Olju Bećković, sat je, u profesionalnom smislu, nastavio da otkucava tamo gde je onomad nasilno zaustavljen, pa je novu emisiju tako i najavila: „Nastavljamo gde smo stali.“ Utiske javnog mnjenja tek ćemo saznati, dočim se jedinstveni utisak Boška Jakšića, Cvjetina Milivojevića i Boška Obradovića, gostiju u povratničkoj emisiji, može sažeti u pet reči: najzad debata u medijskom prostoru.

Krenimo odmah in medias res i nastavimo započetu debatu tako što ćemo sebi postaviti pitanja koja su njenim učesnicima bila postavljena: je li Boško Obradović fašista – kako ga percipiraju vlast i njeni mediji, može li se sa njim osvajati sloboda, konačno, hoće li sloboda umeti da peva ako jednog dana Boško Obradović bude u prilici da kreira politiku u zemlji?

Kao nekome ko Boška Obradovića lično poznaje, istina delimično, jer smo sticajem okolnosti samo jednu godinu zajedno proveli na studijama, teško mi padaju navedena pitanja, ali, s obzirom da sam za politiku i budućnost ove zemlje veoma zainteresovan, od odgovora ne želim da pobegnem.

Slagao bih čitaoce ovog teksta, a pre svih sebe, ako bih izneo ijednu ružnu reč na račun poznanika Boška Obradovića. Naprotiv, u intelektualnom i moralnom smislu Boško je čovek koga izuzetno cenim.

Međutim, još od Voltera znamo da su privatni odnosi i osećanja irelevantni za javni interes, te da javne debate ne može biti ukoliko se u nju ulazi sa emocijama. Zato me ovde Boško Obradović interesuje isključivo kao lider SP Dveri, kao neko ko taj pokret predstavlja i čiju politiku personifikuje. U tom smislu moj stav odavno je poznat i delim ga sa autorom teksta pod naslovom „Zveri srpske“ (Peščanik, 21. 10. 2010.) I sam sam autor nekoliko tekstova, objavljenih na spomenutom i još nekim portalima, u kojima sam se kritički osvrnuo na ideologiju i politički program SP Dveri.

Ne delim, dakle, mišljenja Boška Jakšića i Cvjetina Milivojevića koji tvrde, pozivajući se na političku nauku, a potonji bogme i na Vikipediju, da ideologija Dveri nije fašistička, odnosno ljotićevska.

Obojica tu ideologiju smatraju tek nacionalizmom, prenebregavajući naučnu činjenicu da je nacionalizam u Srbiji, kao uostalom i u Nemačkoj i Italiji, istorijski utemeljen na kolektivističko-etničkom principu, za razliku od tzv. francuskog nacionalizma, koji je kolektivističko-građanskog tipa, i kao takav neuporediv sa ovdašnjim.

Donekle je tačna Milivojevićeva rečenica koja kaže da u francuskom smislu reči nacionalizam „podrazumeva ljubav i poštovanje prema naciji odnosno otadžbini“, a istovremeno podrazumeva i „ljubav prema svim građanima koji ne moraju biti Francuzi“, ali ona u našem kontekstu naprosto nije relevantna. Dokazuje to sam Boško Obradović, koji na pitanje Olje Bećković da li bi zabranio Paradu ponosa kada bi bio u prilici da to učini, odgovara nedvosmisleno, služeći se doduše eufemizmom da takav skup ne bi dozvolio.

Iako se nekoliko trenutaka pre ovog odgovora pozvao na Voltera, rekavši, parafrazirajući njegovu čuvenu rečenicu, da će se do smrti zalagati za prava svakog građanina da ostvari svoja prava, Obradović je odmah sebi skočio u usta i iskliznuo iz onoga što je Milivojević nazvao nacionalizmom u „francuskom smislu reči“, iskreno stupivši na sigurno tlo fašizma.

Drugim rečima, Obradović ne bi dozvolio osobama iz LGBT zajednice da održavaju javne skupove, iako im zakon, kao svim ostalim građanima, takvo pravo garantuje. To, gledano iz Obradovićevog ugla, znači da LGBT osobe nisu građani kao svi ostali, odnosno da to mogu da budu samo unutar svoja četiri zida, a to iz ugla nauke znači da su ideologija i politika Boška Obradovića vaistinu bliske fašizmu.

Pa ipak, dokaz da je Obradović samo nacionalista, odnosno da nije sledbenik osnivača „Zbora“, Milivojević vidi u činjenici da je LJotić bio jugoslovenski opredeljen, takav epitet je uostalom u nazivu imala i njegova (LJotićeva) organizacija, dočim su Dveri nedvosmisleno srpski pokret. Ako je i od Milivojevića, mnogo je.

Sam Obradović za sebe veli da nije ljotićevac i navodi sličnu argumentaciju: „Nisam zato što nisam jugoslovenski orijentisan, nisam zato što nisam za kolaboraciju u Drugom svetskom ratu, ali jedan hrišćanski sistem vrednosti, pokušaj da se napravi jedna politika koja bi bila zasnovana na hrišćanskom pogledu na svet jeste nešto što mi je blisko. Bez obzira na LJotića.“

Bilo kako mu drago, Jakšić i Milivojević su takođe saglasni da se bez Boška Obradovića ne mogu obezbediti fer izbori, odnosno svrgnuti režim Aleksandra Vučića. To, naravno, ne znači da Obradović i Dveri imaju nekakav poseban, ne daj bože, presudan značaj u toj raboti, već je to jednostavan zaključak koji proističe iz činjenice da su oni deo Saveza za Srbiju. Lično ne želim da prihvatim bilo kakva drugačija tumačenja, i dok je tako, dok su Dveri samo jedan maleni deo opozicije, biću u koloni protestanata osvajajući svoju i njihovu slobodu.

Jedno je takođe nesporno, a moglo bi se izraziti De Golovom rečenicom koju je uputio onima koji su mu dojavili da Sartr na ulici, javno, prodaje i promoviše nekakvu maoističku štampu: „Ne hapsite Voltera ako ne želite revoluciju!“ Nije Vučić ni u snu dorastao De Golu, iako je ne tako davno bilo nekih maštovitih poređenja, koja su se, istina, odnosila na jednog drugog predstavnika vladajuće koalicije, niti bi, čak i u snu, Obradović mogao da se dovede u vezu sa Sartrom, kao što je sam sebe u Utisku nedelje doveo u vezu sa Volterom, pa ipak, Vučić veoma dobro zna da bi hapšenje Obradovića promenilo karakter demonstracija. Zna to i sam Obradović, i zato se javno odriče svog poslaničkog imuniteta.

Ono čega se ne odriče, jeste ideologija fašizma. Na provokativno pitanje Olje Bećković da li je za Voltera ili Bebera, Obradović sigurno izgovara da je za vladiku Nikolaja Velimirovića, dokazanog antisemitu, laureata jedne nagrade koju mu je lično Hitler dodelio. (O antisemitizmu vladike Nikolaja videti, na primer, knjigu Jovana Byforda, Poricanje i potiskivanje antisemitizma.)

Gorak utisak ne samo ove nedelje nego poslednjih sedam godina jeste da se u odnosu na Aleksandra Vučića, čija politika takođe obiluje primesama fašizma, nalazim na istoj strani sa Srpskim pokretom Dveri, ali se nadam da će, kada do promena dođe, to jest kada jednog dana budu održani fer izbori, Boško Obradović i njegov pokret ostati u opoziciji.

Utisak nedelje je da se javna debata vratila na male ekrane, a sudeći prema sudbini ove emisije, siguran sam da se Aleksandru Vučiću, koji ga je 2014. bukvalno ukinuo, bliži politički kraj. Jer ko je rušenjem Utiska visoko poleteo, da parafraziram svetskog mega cara Ramba Amadeusa, ponovnim uzletom Utiska visočije će da padne.

Autor je građanski aktivista iz Novog Sada