Kakva bi Srbija zemlja danas bila da je Đinđić preživeo?

E sad smo na*ebali, rekao sam očajno. Znao sam da jesmo. Nije mi bilo jasno šta će se dešavati, ali sam znao da dobro biti neće. Od tog dana, mislim da ne prođe dan, a da bar jedan minut ne potrošim na razmišljanje, kakva bi Srbija zemlja danas bila da je Đinđić preživeo?

A zapravo, kad malo dublje razmislim o svemu, Srbiji i Srbima se dešava sve ono što žele. Muka mi je kad danas od Đinđića prave kult ličnosti i pričaju da im je bio idol, oni koji su uvek bili na suprotnoj strani od njega. Jer većinska Srbija nikad nije podržavala Đinđića.

I sam je izjavio kako nije tajna da je on retko kada bio u većini. Bio je premijer sa jednocifrenim procentom glasača, uz trule kompromise koji su brzo došli glave njemu, a mnogo sporije nama ostalima. Zorana Đinđića i političku opciju koju je on zastupao podržavali su neki ljudi koje i danas srećem na protestima, šetnjama i raznim skupovima… Umorni, tužni, ali ponosni. Skoro svi mi ponove istu rečenicu, eto mi smo bar uradili što je do nas.

Usuđujem se reći da je dvadeseti vek, vek stradanja srpskog naroda, ali i vek u kome smo sami presudili najboljima među nama. Pojam „sami“ treba shvatiti uslovno, jer nema dileme da su u Srbiji sa velikim uspehom vršljale strane službe, koje su naravno vodile računa o interesima zemalja kojima pripadaju, a nikako o interesima Srbije.

Đinđić je bio čovek koji je verovao u mir, a ne u rat, te u život, a ne u smrt. Veliki broj Srba nažalost ni danas to ne razume.

Ono što svi znamo, to je da je Đinđić, da bi došao na vlast morao da uđe u koaliciju DOS, koja je sama po sebi pretstavljala protivprirodni blud, jer je sastavljena od političara koji su imali dijametralno suprotne stavove i što je još gore, verovatno radili za strane službe čiji su interesi bili apsolutno suprotstavljeni. Zatim je, da bi sačuvao glave mnogih građana Srbije, morao da pravi dogovor sa Legijom. Uveren sam da je baš tim razgovorom sačuvao mnoge glave, ali ne i svoju.

Naravno, odmah nakon što je DOS preuzeo vlast, stvorilo se ko zna koliko struja, ali dve su bile glavne. Jednu je predvodio Đinđić, ali su na drugoj strani, pod zaštitom tadašnjeg predsednika Jugoslavije, zaštitu našli mnogi pripadnici službe, lica sa poternice, optuženi ratni zločinci…

Pojam ratnog zločinca takođe treba uslovno shvatiti, ali je jasno da su to tipovi koji su devedesetih izgubili rat, a kad izgubiš rat onda za to moraš da snosiš posledice. Uz sve to, Đinđić je sprovodio reforme, a iz haosa ne možeš doći do pravne države, bez bolnih rezova i puno odricanja.

Mislim da nikad nećemo saznati, ali verujem da je sve navedeno predstavljalo razlog za nezadovoljstvo kako naroda, tako i bezbednosnih službi, ali ne i razlog za ubistvo Đinđića.

Zoran Đinđić nikada ne bi bio ubijen da je vodio računa o interesima stranih sila. Ubijen je zato što je na pravi način vodio računa o interesima zemlje u kojoj je bio premijer. Strane sile nikada međutim nisu dozvoljavale da Srbija vodi računa o svojim interesima. Ni onda kad je Princip ubio austrougarskog prestolonaslednika, ni onda kad su neki razumni ljudi želeli da izbegnu ulazak Srbije u Drugi svetski rat, pa ni početkom ovog veka, kada je Đinđić želeo da u ovu zemlju uvede red i stvori sistem i pravnu državu.

I da se ne lažemo, razočarani glasači vladajuće stranke devedesetih, nisu shvatili da su bili u zabludi. Najveći broj njih, u ovom veku, glasao je za radikale, koji su imali ozbiljan broj pristalica, mnogo veći od onog broja koji je imao Đinđić, za kojim danas mnogi liju krokodilske suze. Ok, ne baš svi, neki iskreno priznaju da su bili ushićeni kad su čuli da je ubijen. Zato što Srbi vole vođu, priče o mitovima i ratu. Vole korupciju i da nešto „završe“ preko veze. Red, rad, disciplina, sistem i pravna država, mnogima su pojmovi koji im izazivaju podsmeh, sprdnju i gađenje. Naravno, nije velikom broju Srba drago ni pamćenje, pa ni čitanje.

Da jeste, shvatili bi da su baš ti lideri u koje su se kleli, zapravo jedno govorili a nešto sasvim drugo radili. Razumeli bi da budućnost nije rat nego mir, da prosperitet nisu sahrane, nego svadbe.

Sve ovo razumeo je Zoran Đinđić i nažalost naivno verovao da se to ovde može ostvariti, izjavljujući da Srbija neće stati ako se uklone jedan ili dvojica visokih državnih funkcionera.

Kad u obzir uzmeš stanje u zemlji po kojoj je vršljao kako je ko hteo, nezadovoljstvo građana zbog reformi u kojima su se preko noći obogatili sumnjivi tipovi, a pre svega stav velikih sila, Đinđić, a sa njim i Srbija, nisu imali šansu.

I da ponovim jer ti ljudi to zaslužuju, osim Đinđića, shvatili su to neki divni ljudi kojima je život prošao u šetnjama i protestima… Na kiši, vetru, hladnoći i suncu… Umorno se osmehnu i kažu mi, mi smo bar učinili što je do nas…

Autor je advokat iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.