„Najava ‘radikalizacije’ protesta, svakako, nije promišljena“

Pitaju se: „Do kada ćemo bez cilja šetati“ i „Zašto se nešto konkretnije ne primeni“. Strepe da se velika energija, pokrenuta stravičnim događajima početkom maja, ne raspe uludo. I organizatori se, verovatno, susreću sa sličnim osećanjem iako se javno trude da šire optimizam. Jedan od pokazatelja može da bude i pojava disonantnih tonova i brzopletih izjava.

Najava „radikalizacije“ protesta, svakako, nije promišljena, jer su protesti koncipirani i organizovani kao nenasilni, što svakako isključuje bilo kakvu drugačiju formu.

Svima je jasno, a trebalo bi da bude najjasnije tehničkim organizatorima, da bi i najbezazleniji ispadi bili dočekani „na nož“ od vlastodržaca, a loše bi uticali na hiljade kolebljivaca, koji još nisu izašli na ulice, ili izlaze da bi potvrdili ili odagnali sumnju i ispravnost sopstvenih postupaka. Iako je razumljivo što je većina građana, koji se jednom nedeljno okupljaju, zabrinuta i pritisnuta velikom neizvesnošću, oficijalni organizatori nikako ne bi smeli da stignu do nivoa bez idejnosti i improvizacije.

Zbog iskustva koje nosimo u sećanju, kada su se brojni opozicioni lideri lako odricali svojih ideja i prihvatali one koje donose opipljivu korist, razumljivo je podozrenje i nepoverenje prema mnogima od ovih, trenutno prisutnih na političkoj sceni. Protesti su artikulisani vapaj za spas društva, suštinski dezorganizovanog, u kome, pod ovakvim uslovima nije moguće funkcionisati.

U fazi maligne destrukcije teško je izbeći haotične reakcije i nesvrsishodne odluke. Poziv, ma od koga dolazio, da „Srbija mora da stane“ jedna je od ideja koju je, verovatno, nemoguće realizovati. Srbija bi mogla da stane ako bi se organizovao generalni štrajk u svim ustanovama, institucijama i firmama.

Istovremeno sa takvom akcijom bilo bi neophodno da relevantan broj ljudi bude na ulicama većine gradova u Srbiji, ali ne dva ili tri sata, već dan, dve ili više. Da li mi imamo kapacitete za takvu akciju? Generalne štrajkove, znamo, organizuju sindikati, a u Srbiji postoje surogati ovih organizacija.

Svaka, i najmanja, privredna ili društvena organizacija ima po nekoliko sindikata, od koji su neki u tesnoj saradnji sa vlastodršcima. Mnogi delovi javnog sektora uopšte nemaju zaposlene koji su sindikalno organizovani. Ako i postoje, njihove uloge se svode na pripremu proslava i ispraćaja u penziju, a ne na zaštitu i odbranu prava radnika.

Mnogi ljudi poslove obavljaju na osnovu privremenih ugovora koje poslodavac uvek može da prekine. Oni ne mogu da budu sindikalno organizovani. Obespravljeni i poniženi niskim zaradama i nesigurnošću na poslu, ova kategorija građana nikada nije mogla niti može da razvije svest o sopstvenom učešću u bilo kakvoj formi odlučivanja.

Veliki broj, koji se nalazi u gotovo ropskoj poziciji, ne može preko noći da se odvaži, stekne samopouzdanje i percipira sopstvenu ulogu u borbi za pravedniji društveni poredak.

Mogućnost da više hiljada ljudi u mnogim gradovima više dnevnim boravkom na ulicama blokira institucije i saobraćaj, teoretski je ostvarljiva, ali za takvu akciju je potrebna velika i ozbiljna priprema, logistička potpora i nepogrešiva koordinacija velikog broja ljudi koji bi sa strpljenjem, znanjem, umećem i hrabrošću umeli da izvedu takav poduhvat.

Zbog svega bi možda bio primereniji slogan: „Neka se Srbija pokrene“ sa ciljem da se što više ljudi motiviše da izađe na proteste u svakom mestu u Srbiji. Ako bi iz stotinu naseljenih mesta i gradova bila poslata poruka protiv nasilja, sinergija prisutnih bi pokrenula osećanje zajedništva i svakom ostavila spoznaju da pripada većini koja je odlučila da se bori za opstanak.

Autorka je lekarka iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.