Zbog čega je povlačenje Krisa Hila iz penzije i njegov dolazak u Beograd očigledan?

Da li je ambasador SAD ispunio svoj zadatak, kako se pitaju domaći mediji.

Postavljene zadatke sigurno da jeste ispunio, ali saznanje o cilju njegovog angažmana još je daleko.

Sudeći po opštoj liniji američke politike, Srbiji jeste mesto u Evropskoj uniji, ali onoj koja će se u bliskoj budućnosti reorganizovati na inicijativu SAD. Deluje da će to biti Evropa regija, sa Zapadnim Balkanom kao celinom. U okviru njega, Srbija će naći svoje mesto.

Razlog za promenu koncepta je jasan: Amerika se okreće redefinisanju svojih odnosa sa Kinom kao ekonomskom pitanju prvog reda i zatvara sve druge svetske frontove. Stabilizacija, izmirenje i nova savezništva biće njen prioritet.

Region Zapadnog Balkana bitan je činilac za održavanje koncepta Evropske unije. Vodeći činilac Zapadnog Balkana je Srbija. NJena politika nije ni les enfants terribles niti pubertetska, kako je ocenjuju pojedini domaći i strani političari, već možda pre loose cannon politika koja ugrožava ceo region. Ili to samo naizgled jeste.

Ako bivši ambasador Kirbi u javnoj poruci doslovno kaže: „Amerika je ozbiljna. Srbija je neozbiljna. Uozbiljite se ili smo završili. Tačka“, morala bi da se podigne uzbuna na Andrićevom vencu.

Koja nije nastupila ni zbog „Pandorinih papira“. Uprkos činjenici da se među njima nalaze i vodeće ličnosti biznisa i politike upravo Zapadnog Balkana.

Zbog čega je povlačenje Krisa Hila iz penzije i njegov dolazak u Beograd očigledan: „uozbiljite se ili smo završili“. Drugim rečima, neka bitna promena u Srbiji je neminovna. Jer, ako bi tadašnji ambasador Godfri izneo isti stav Predsedniku, svakako bi naišao na razumevanje, ali samo na rečima, i obećanje koje se ne bi ispunilo jer se za kupovinu vremena lako pronađe krivac.

Takva obećanja ne mogu se davati Hilu, koji poznaje i Srbiju i njenu vlast. Ali i njenu opoziciju.

Što je i ključna tačka promena koje će nastupiti. Pre toga, da definišemo šta je ili ko je opozicija u Srbiji. Najtačnije i najkraće, Aleksandar Vučić sam je sebi opozicija. Svojim protivrečnim postupcima, među kojima je njegov odnos prema lokalu na prvom mestu.

Vučić je predsednik stranke koja navodi da broji 700.000 članova, gde je očigledno reč o zaposlenima u državnoj upravi i članovima njihovih porodica. Oni su i glasači SNS-a, između 1,5 i 1,8 miliona građana. Ako su oni danas „naprednjaci“, to je zato što su juče bili „demokrate“, prekjuče „socijalisti“, sutra nešto treće. NJihov isključivi interes je da zadrže privilegovana radna mesta i pristup Budžetu. To zna i Vučić.

Ali na lokalu, strankom vladaju ljudi iz senke. To su bivši funkcioneri SPS-a i JUL-a, ponikli u Savezu komunista. Oni koji su uveli višepartijski sistem „jednopartijskog pluralizma“, započeli ratove sa susedima, sa „Srbijom i svetom“, kreirali inflaciju; sa njima je dogovaran Dejton i Rambuje, oni su osmislili NATO agresiju, možda i Peti oktobar.

U njihovim rukama su lokalna budžetska sredstva, društvena preduzeća i informacije. Oni su privatizovali državne kompanije, uspešno ili „neuspešno“.

Kada se svi ti konci povuku, srušiće se vladavina Aleksandra Vučića. Koji nije učio na greškama Slobodana Miloševića, kako se obično suprotno tvrdi, zato što Milošević nije pravio greške. Svaki njegov potez bio je planiran, čak i kada je delovalo da je protiv njega.

Da li će se ovi konci povlačiti pre nego što se obavi konačni razgovor sa Vučićem? Mudar glas pitao bi, a otkuda znamo da taj razgovor već nije obavljen? Verovatno nije, zato što Vučić još uvek ima čime da trguje.

Za obećanja ipak se nema vremena, Hil će od vlasti tražiti konkretizaciju. Država je prezadužena, spoljna politika nepouzdana, ekonomska politika iracionalna, štampa je neslobodna, a mnogi stručnjaci nekompetentni.

Pod takvim okolnostima, najpametniji potez opozicije bio je bojkot. Drugim rečima, da primiri i sačeka da se vlast izvuče iz zamke koju sama sebi postavlja.

Zašto je bojkot izostao, znaće opozicija, ali nema razloga da ta opozicija ne napusti Skupštinu koliko odmah.

U tom slučaju, postoji jednostavno protivrešenje. Dovoljno je da Vučić uredi lokal, preciznije, da raspusti ključne odbore u Srbiji i postavi ljude od poverenja da namire račune sa lokalnim vladarima.

I na taj način primora sve spoljne faktore da pregovaraju samo sa njim.

Ali to protivrešenje postoji samo hipotetički. U praksi, procesi su otišli predaleko.

Vučić je možda jedini pregovarač, ali nije više jedini koji ima pregovaračke adute.

Autor je pravnik iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.