Uvođenje Srbije u vladavinu bezakonja

Zbog ovakve nesreće u svakoj normalnoj zemlji bi odmah došlo do pada vlade. Ali, u Srbiji se to nije dogodilo, pa je predsednik Vlade i bivši gradonačelnik Novog Sada ubrzo posle nesreće otputovao u Kinu da bi u Šangaju bio na sajmu uvoza odakle se, u dobrom raspoloženju obraćao i građanima Srbije. Nesreća nije bila razlog ni da predsednik republike odustane od puta u Azerbejdžan.

Odmah posle tragedije, najpre u Novom Sadu a potom i u čitavoj Srbiji, otpočela su spontana okupljanja građana sa transparentima „Korupcija ubija“ i porukama „Ruke su vam krvave“, koja još uvek traju. NJima su se pridružili i opozicioni političari na svim nivoima države i društva. A njihov zajednički zahtev bio je hapšenje odgovornih ne samo zbog građevinskih propusta nego i iz korumptivnih razloga.

Do hapšenja je ubrzo i došlo, ali su se u pritvoru našli učesnici protesta iz reda građanskih aktivista a ne iz reda nosilaca javnih funkcija i njihovih strateških partnera u rekonstrukciji Železničke stanice. Kasnije je otpočelo i njihovo iznuđeno pritvaranje, ali su im obezbeđivane uredne boravišne prostorije za razliku od pritvorenih građana koji su nehigijenske samice delili sa stenicama.

Samo nekoliko dana od pritvaranja lica odgovornih za nesreću, usledilo je njihovo puštanje na slobodu ili zamena zatvorskog kućnim pritvorom. To je primenjeno i prema nekim građanskim aktivistima. Ali, kad je reč o odgovornim licima, do ubrzanog oslobađanja od pritvora ili ublažavanja pritvorskih mera moglo je doći i zbog udaljavanja istražnih pravosudnih organa od korumptivne dimenzije krivične odgovornosti, s obzirom da su postupak vodili opšti a ne specijalni organi za suzbijanje organizovanog kriminala.

Postaje sasvim izvesno da su se u protestne aktivnosti uključile i pristalice vlasti s namerom da ih remete. O tome svedoči i tonski snimak kojim potpredsednik vojvođanskog parlamenta i istaknuti član SNS-a izdaje remetilačke naloge protiv učesnika protesta. Prizori represije „batinaša“ viđeni su i na prvim protestima a kasnije su postajali sve učestaliji. U poslednje vreme njihove mete su najčešće studenti i mladi ljudi.

Rečeno ukazuje da je raspad pravnog sistema već otpočeo a to preti da vladavina prava bude zamenjena vladavinom ljudi na vlasti, što će Srbiju uvesti u vladavinu bezakonja. Autokratski način upravljanja državom već je urušio podelu vlasti, polugama političkog uticaja na organe zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, kao i na Ustavni sud. Tako je obezvređen i član 5. stav 4. Ustava, koji predviđa da političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast niti je potčiniti sebi.

Zbog ovih deformacija, srpska stvarnost se već bitno razlikuje od onoga što je Ustavom predviđeno, naročito u pogledu statusa autonomne pokrajine Kosovo i Metohije koju su kosmetski Albanci jednostrano proglasili njihovom surogat državom.

Ustav je stradao i u pogledu: građana kao nosioca državne suverenosti; ravnopravnosti polova; sloboda kretanja, misli, savesti, uverenja i izražavanja; sloboda medija, okupljanja, izbora i sindikalnog udruživanja; prava na imovinu; zaštitu na radu; prava na štrajk; socijalne zaštite; zdravstvene zaštite; zdravstvenog, penzijskog i invalidskog osiguranja; naučnog i umetničkog stvaranja; autonomije univerziteta; zdrave životne sredine.

Kako nije prihvaćen uredan predlog opozicionih poslanika da se u dnevnom redu nađe i glasanje o nepoverenju Vladi, zbog tragedije u Novom Sadu, došlo je i do opšte tuče u parlamentu, koju su pripremljeno izazvali poslanici SNS-a. Za sve vreme njenog trajanja, predsednica parlamenta je iz sveg glasa čitala dnevni red, i konstatovala realizaciju svih 60 tačaka, među kojima je bilo i usvajanje budžeta za narednu godinu!

Ovakvo stanje stvarnosti u Srbiji oblikovao je predsednik Republike Aleksandar Vučić. On je odmah posle izbora na tu funkciju sebe proglasio „vrhovnim komandantom“, iako Ustav to zvanje ne predviđa. U Ustavu postoji član 112. stav 2. koji predviđa da šef države komanduje Vojskom Srbije u skladu sa zakonom, a tog zakona nema. Ali, član 9. stav 1. Zakona o predsedniku Republike zabranjuje da šef države vrši drugu javnu funkciju, što bi bila i funkcija vrhovnog komandanta da postoji.

Pošto je sebe promovisao za ,,vrhovnog komandanta“ počeo je, preko poluga političkog uticaja u republičkim, pokrajinskim i lokalnim predstavničkim telima, gde je njegova politička partija u većini, da rukovodeće funkcije u izvršnim organima na svim nivoima poverava „ljudima od poverenja“.

Na istom principu popunjavao je i rukovodeća upražnjena mesta u policiji, javnom tužilaštvu i sudstvu. Prema njima se odnosio kao „vrhovni komandant“ preobražavajući ih u svojevrsne ,,vršioce dužnosti“ da bi ih, ako ne postupaju po njegovoj volji mogao zameniti poslušnikom.

Sve što ste pročitali, dovelo je građane Srbije u stanje nepodnošljive rezignacije. A ona ih budi iz učmalosti.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda i univerzitetski profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.