Uvođenje tišine

Već na prvi pogled jasno se vidi da ZKP svodi krivični postupak na sve izraženija represivna rešenja, gde se prava okrivljenog i branioca sužavaju, kao da se radi o krivičnoj proceduri autoritarne ili policijske države. Ista je, ako ne i gora, situacija i sa KZ. U njemu ima toliko nepotrebnih novih inkriminacija kojima se život građanima svodi na prisustvo stalne opasnosti da su u izvršenju nekog krivičnog dela. Drugim rečima, svako je u opasnosti da dođe pod udar Krivičnog zakonika, jer toliko neodređenosti i pravno-tehničke nepismenosti u zakonskim odredbama omogućavaju krivično gonjenje po arbitrarnom izboru organa gonjenja.

Za potrebe ovog članka navešćemo jednu novu inkriminaciju iz odredbe člana 336-a KZ, koja se zove Nedozvoljeno javno komentarisanje sudskih postupaka. Inkriminacija glasi: „Ko za vreme trajanja postupka pred sudom, a pre donošenja pravosnažne sudske odluke, u nameri da povredi pretpostavku nevinosti ili nezavisnosti suda, daje javne izjave u sredstvima javnog informisanja, kazniće se zatvorom do 6 meseci ili novčanom kaznom.“

Ovakvom normom kao izvršilac navedenog krivičnog dela pojavljuje se svako ko daje javne izjave u sredstvima javnog informisanja, a pre donošenja pravosnažne sudske odluke, ukoliko je iste dao u nameri da povredi pretpostavku nevinosti ili nezavisnosti suda.

Odmah se postavlja pitanje zašto se pretpostavka nevinosti ne štiti krivičnom normom od državnih organa koji učestvuju u pretkrivičnom i krivičnom postupku koji se vodi prema osumnjičenom, odnosno okrivljenom. Ona je kao civilizacijska tekovina uvedena da bi se poboljšao položaj osumnjičenog i okrivljenog, kao i zbog toga da bi se oni zaštitili od zloupotreba državnih organa koji vode te postupke. Krivičnim pravom štititi pretpostavku nevinosti od javnosti preveliki je zahtev i potpuno neadekvatan vrednosti koja se štiti tim pravom. Navedenom inkriminacijom biće izvršilac krivičnog dela i oštećeni koji u sredstvima javnog informisanja da izjavu, koja se ocenjuje da je data u nameri da se povredi pretpostavka nevinosti. Da li to znači da oštećeni ne može u javnosti saopštiti ništa o tome kako ga je određeni razbojnik napao i istog nazvati učiniocem krivičnog dela koje je izvršeno prema njemu? Je li on u tom slučaju povredio pretpostavku nevinosti tog napadača, protiv koga je inače pokrenut krivični postupak?

Naravno, kada imate i subjektivni elemenat-nameru, onda se lako optužuje svako i svačija javna izjava u sredstvima javnog informisanja, jer zaključak da je data sa namerom vređanja pretpostavke nevinosti je lako izvesti arbitrarnom procenom namere u tom pravcu.

Umesto da država štiti navedenu pretpostavku nevinosti od onih koji državnim mehanizmom atakuju na prava i slobode okrivljenog, ona se postavlja kao svesrdni zaštitnik te pretpostavke nevinosti ne bi li okrivljenog štitila od svakog drugog građanina koji nije učesnik represivnog krivičnog postupka. Treba štititi okrivljenog uz puno poštovanje pretpostavke nevinosti unutar krivičnog postupka, ali to ne raditi krivičnim pravom, i ne ovako neodređenom, difuznom, prosto neuhvatljivom normom koja inkriminiše određeno ponašanje a da pri tom objektivno ne određuje radnju izvršenja tog krivičnog dela.

Licemerno zvuči krivično-pravna zaštita pretpostavke nevinosti koja je uvedena najnovijim izmenama ZKP u članu 3, gde se kaže da se svako smatra nevinim dok se njegova krivica ne utvrdi pravosnažnom odlukom nadležnog suda. Međutim, i pored toga što ovakva norma deklarativno sadrži u sebi pretpostavku nevinosti, ona je nizom drugih odredaba ZKP negirana, tako da se slobodno može reći da je formalno predviđena u tom Zakoniku, a da je suštinski u čitavom krivičnom postupku nema. Ako bi se pošlo od toga da se pretpostavka nevinosti bezuslovno poštuje tokom krivičnog postupka, onda se postavlja pitanje kako je to moguće da se prema licu koje se smatra nevinim može odrediti pritvor, telesni pregled, lični pretres i niz drugih zabrana.

Onaj za koga važi pretpostavka nevinosti ne bi mogao biti podvrgnut takvim merama koje su predviđene krivičnom procedurom, pa je otuda navedena pretpostavka nevinosti čista hipokrizija u odnosu na ukupna zakonska rešenja o krivičnom postupku. Otuda još više bode oči uvođenje nove inkriminacije kojom se štiti pretpostavka nevinosti od izjava onih lica koja ne mogu naneti ni približno ona zla koja nanose državni organi koji vode krivični postupak protiv određenog lica. Šta je trebalo postići ovom inkriminacijom ostaje nejasno, a možda se može naslutiti da se njome želi ućutati javnost povodom svakog sudskog postupka i na taj način isključiti kontrola javnosti rada sudova, što predstavlja antidemokratski korak u načinu života jednog društva.

U navedenoj normi, kao što se može videti, nezavisnost suda je označena kao pretpostavka, iako je nezavisnost suda jedno ustavno i zakonsko načelo, a ne pretpostavka, jer kada bi nezavisnost suda bila pretpostavka, onda se postavlja pitanje da li se ista može obarati i dokazivati suprotno da sud nije nezavisan nego zavisan i od koga. Nešto što je pretpostavka traje određeno vreme dok se suprotno ne dokaže, pa se upravo u zaštiti nezavisnosti suda u stvari krije potreba za ovom inkriminacijom. Zakonodavac je hteo da se u odnosu na sudske postupke uvede tišina, kao da su naši sudski postupci savršenstvo efikasnog i zakonitog rada, a ne, vrlo često, primer sporosti i nezakonitog postupanja izazvanih usled određenih političkih ili drugih pritisaka.

Osvrt na takvo ponašanje suda u vidu izjave date u sredstvima javnog informisanja nikako ne zaslužuju da budu inkriminisane kao krivično delo sa zaprećenom kaznom zatvora ili novčanom kaznom, jer se i takvim izjavama stvara demokratska klima ispoljavanja kritičkog mišljenja prema svim vlastima, pa i sudskoj, čija se nezavisnost ne narušava kritičkim izjavama. Ona se stvarno može narušiti izjavama političara, i to najčešće kada se te izjave daju skrivenim putevima, a nešto ređe i putem sredstava javnog informisanja kada se od sudova zahteva presuda u određenom smislu.

Sve u svemu, jasno je da ova norma ide za tim da zavlada muk u javnosti u odnosu na rad sudova, da sve bude zatomljeno u sumornim sudskim hodnicima, a da se navedenom inkriminacijom vlast može obračunati sa svakim ko joj nije blizak ili koji joj se zamerio.

Izvršna vlast može imati veoma konkretan interes da se napravi fetiš od pretpostavke nevinosti prema određenom licu prema kome bi trebalo pokrenuti krivični postupak ili je već pokrenut, te da onemogući ovakvom normom davanje javnih izjava u sredstvima javnog informisanja. Ovom normom iz istih razloga se može pod vidom sprečavanja povrede načela nezavisnosti suda postići isti efekat kao i onaj kojim se štiti pretpostavka nevinosti.

Navedenom inkriminacijom stvara se privid o zaštiti pretpostavke nevinosti okrivljenog i načela nezavisnosti suda, jer se u njoj ne navode određena lica koja mogu ugroziti pretpostavku nevinosti, kao i lica koja mogu povrediti nezavisnost suda. Otuda se ne može reći da je zakonodavac išao za tim da zaštiti krivičnim pravom određene društvene vrednosti, već naprotiv, da se snažnom krivičnom represijom suzbije svako kritičko mišljenje koje bi se saopštilo javnosti u vezi sa javnom kontrolom rada sudstva i odnosa pravosudnih organa prema konkretnom sudskom postupku u kome nije doneta pravosnažna sudska odluka.

Autor je advokat iz Beograda