Uzalud čekamo novu krvavu košulju

Ove dve vesti bile bi u svakoj normalnoj zemlji prihvaćene kao pozitivne, ali ne i u Srbiji. U Srbiji je potrebno da ljudi pravdu potraže na ulici, pa da se ista verifikuje kroz uzorpirane institucije.

Najgore u svemu će biti utisak da upravo te institucije potvrđuju svoj legitimitet time što osluškuju i prate puls građana u čije ima sude i presuđuju.

NE!

Ova vlast ne donosi odluke jer o narodu brine, ona ovakve odluke donosi jer se naroda PLAŠI!

Strah je jedina veza između despota i naroda. Narod se despota plaši i privikava se protokom vremena na trpno stanje, dok je istovremeno despot prestravljen bilo kakvim talasanjem na njegovom mrtvom moru, jer i najmanji potres može stvoriti smrtonosni cunami.

U pojednim slučajevima prirodni zakoni mogu se primeniti i na društvene pojave. Ako se narodna energija razlije u više odvoda od kojih većina služi kao uzemljenje, onda će vlast lukavo upotrebiti svoje opozicione izolatore kako bi se sačuvala od pretećeg strujnog udara. Ako se ta ista energija bude pravilno kanalisala i vremenom uvećavala dodatnom polarizacijom, za šta ima i pregršt materijala, ona se može pretvoriti u korisnu električnu energiju koja može osvetliti Srbiju. U suprotnom, postoji mogućnost da umesto željene neonske bistrine budućnosti dobijemo nekontrolisanu grmljavinu ružne prošlosti koja će, umesto da prosvetli, zapaliti Srbiju i gurnuti je u katastrofalni požar.

Okupljanja na mah, fragmentisanje građanskog nezadovoljstva, nepovezanost i arhaizam opozicione javnosti su metalne štake na koje se Vučić oslanja kad god je uzdrman. Istorijsko iskustvo nas uči da tirani razbijaju društvo na atome koje ostavlja u prividnom haosu, ali kojima upravlja gvozdenim žezlom.

Uzalud čekamo novu krvavu košulju da bismo opet napunili beogradske ulice. Zar je opet potrebna krv da bismo reagovali? Zar su opet potrebne bombe da bismo shvatili da sa Miloševićem nema života, da je izbor ili mi ili on?

Ja upozoravam sada, pre bombi, pre krvi, pre bilo koje nesreće posle koje će možda biti (pre)kasno sanirati nanetu štetu. Srbija ima težak, ali jednostavan izbor – ili Vučić, ili Srbija.

Niko ne spori da on iza sebe ima indoktriniranu armiju sledbenika koja je obučena da ga brani ili olovkom ili mačem. Naravno da su pozadinci isključivo tu iz interesa, da je oficirski kor sumnjivog morala i borbene motivisanosti, ali neodgovorno bi bilo zavaravati se da ne postoji značajan broj ljudi koji u njemu vidi branu prema povratku Srbije u ruke izdajnika, mesiju koji je svojim briljantnim umom oporavio razorenu i uniženu državu, junaka koji krotiteljskom odvažnošću amortizuje udare sa Zapada i svetiteljskom smirenošću prima miropomazanje sa Istoka.

Ali, oni nisu neprelazna prepreka.

Najveći izazov pred nama jeste buđenje spavača, onih koji su sposobni da se svim nedaćama prilagode, da se ukopaju dok oluja ne prođe, onih koji su prihvatili drevni opis odnosa između vladara i naroda premudrog Konfučija – kada vetar duva, trava mora da se povija!

U despotijama ljudi su prožeti sebičnim duhom i svako gleda samo svoju korist. Zar ovu Helvecijusovu tezu ne dokazuju paradajz-buntovnici iz Leskovca koji su posle potresnog performansa sahrane srpske poljoprivrede organizovali poklonjenje pred ministrom koji donosi ponudu od sultana koja se ne odbija? Zar nam ne pokazuju stanari iz Vidovdanske ulice u koliko dubokoj rupi se Srbija nalazi? Ona je dublja od one koju je iskopao neodgovorni investitor zbog čega se njihova zgrada apokaliptično srušila na zaprepašćenje prisutnih. Na dnu te rupe još dublje se poput kišne gliste ukopava predsednik Skupštine stanara koji se zahvaljuje beogradskom velikom veziru na „munjevitoj reakciji i obećanim reparacijama“.

Potkupljivost Srba dobija epske razmere. Oni koje je uspavala udobnost spratnih apartmana na Titaniku biće odgovorni za konačno potonuće Srbije. Oni još uvek žive u iluziji da su stanovnici države, uređenog sistema sa prihvatljivim manama, da je poštovanje zakona ne samo društvena potreba, već moralna obaveza, a uz tu patološku submisivnost kao obavezujući aneks ide urođeno strahopoštovanje prema nosiocima vlasti, ma kakvi oni bili. Nesposobnost razlikovanja režima od države, institucije od njenog uzurpatora, zakon sile od sile zakona je tragični nedostatak koji postaje hromozomski deficit srpskog genoma.

Ma koliko se pravili naivni i nevini, za njih je još Dante rezervisao predvorje pakla. Za one

„što nit su bogu verni ostat hteli

nit bunit se, već stajahu sa strane

progna ih raj, jer lep ostat želi

ali nit dublje ne prima ih pakao

da ne bi grešne na obest zaveli!“

Uprkos navedenom, mi njih moramo probuditi, pridobiti i organizovati. Moramo pronaći sakriveni prekidač kojim se pali svest, dati brzodelujući antidot opijenim masama, podaničku poslušnost pretvoriti u građanski bunt! Za tu alhemiju potreban je adekvatni društveni impuls, ali i lider koji će biti katalizator i još važnije – stabilizator te lančane reakcije.

Razum, opozicijo, razum! Ne bes i parole. Razum i pravda je ono što drži gradove. Gnev je samo varnica, baruta ima, ali ako on nije upakovan u fišeklije, eksplodiraće nama u ruci. Zato – razum i strpljenje.