Uzdam se u pojedinca

Kada je i taj termin postao uvredljiv i omražen, retardacija je ubrzo evoluirala u termine ometenost, zaostalost u razvoju, osoba sa posebnim potrebama… Kako koji stručni termin dopre do širih masa, mi momentalno osmislimo novi, nedostupniji, komplikovaniji i još sofisticiraniji termin od prethodnog.

Time se ponovo izdignemo iz mase i na taj način vraćamo svoj stručni, neprikosnoveni autoritet!

Ako kažemo za nekog da ima antisocijalni poremećaj ličnosti, nećemo ga stigmatizovati kao kada kažemo da je neko psihopata. Valjda se potajno nadamo da će veća senzitivnost jezika uticati na veću senzitivnost društva.

Međutim, što nam je jezik senzitivniji, društvo je neosetljivije. Bavljenje sporednim stvarima ometa bavljenje suštinom.

Kada sam se jednom prilikom umorila od bavljenja suštinskim stvarima, sporedno zadovoljstvo sam pronašla u gledanju dve serije.

Serijske ubice su u datom momentu bile u fokusu mog interesovanja. Dekster, fiktivni lik iz istoimene serije je još kao mali osetio da se razlikuje od drugih.

Njegov otac policajac je uočio kod svog usvojenog sina psihopatske tendencije. Razumeo je njegove mračne crte i polako ga je pripremao da postane serijski ubica.

Razgovarao je sa njim i podučavao ga policijskim trikovima, kako bi pametno uspeo da sakrije tragove ubijanja. Najvažnije što mu je dao jeste kod. Kod je pravilo koje osmislio i svodi se na to da nikada ne sme ubijati nevine žrtve.

Dozvoljeno mu je da ubija samo loše ljude, koji nisu završili iza rešetaka, zbog nedostatka dokaza. Međutim, neophodno je da on sam pronađe neoboriv dokaz protiv njih i time dobija dozvolu za ubijanje. Dekster postaje forenzičar i dobija informacije koje su mu potrebne kako bi činio i sakrivao ubistva.

Kako serija odmiče, razumevanje gledaoca i simpatija prema masovnom ubici raste. Psihopata i masovni ubica je romantizovan i već na kraju devete sezone gledaocu zaista biva žao zbog načina kako se serija završava.

Kada se isključi TV, a uključi realnost, pogodi nas metak pravog serijskog ubice. Pravi serijski ubica ne budi u nama simpatije, ne budi razumevanje i empatiju. Pravi serijski ubica po imenu Dahmer, po kome je snimljena istoimena serija u gledaocima ne izaziva naklonost.

Za razliku od Dekstera, Dahmer nije imao sa kim da razgovara, da podeli svoje mračne tendencije i misli. Nije dobio kod, koji bi mu bio orijentir.

Porodica je bila nezainteresovana za njega, otac se jako trudio da ne primeti sve ono što je odstupalo od društvenih konvencija. Uplašeno je izbegavao svaki pokušaj intimnog razgovora sa svojim sinom. Dahmera gledaoci ne doživljavaju romantično kao izmišljenog lika Dekstera.

Javlja se odbojnost i odvratnost prema njegovom liku, jer je on ipak bio stvaran. Međutim, to se ipak dogodilo daleko od nas prostorno i vremenski, pa samim tim bivamo zgroženi, ali nas to ne remeti u svakodnevnom funkcionisanju.

Sasvim iznenada, iz dremeža sigurnosti, bude nas 3. i 4. maj. Shvatamo da realnost nema veze sa fiktivnim likovima iz serija, ono što je bilo vremenski i prostorno udaljeno, sada gledamo direktno u oči. U kolektivnoj panici posežemo za besom, tugom, užasom, strahom, agresijom, željom za osvetom, bespomoćnošću i traženjem krivca.

U svakome od nas se probudila negativna i jaka emocija i misao, kao zaštita od stvari koje ne možemo da pojmimo, a koje nazivamo prikladnim terminom-kolektivna trauma.

Društvo očekuje da se u normalnom čoveku ili adolescentu (nije primereno koristiti ni termin normalan) ne bude pozitivne emocije i misli, kao reakcija na masovno ubistvo, ali ako se to nekome i dogodi, ne šalje se psihologu i psihoterapeutu, nego jednostavno se uhapsi.

U školama se povećava broj policajaca umesto broja psihologa. Psiholozi i pedagozi koji su zaposleni u školama, primorani su da se bave nametnutom administracijom od strane direktora, a ne psihološko savetodavnim radom.

Sa decom nema ko da razgovara. Sa roditeljima nema ko da razgovara. Sa narodom nema ko da razgovara. Svako vodi svoj monolog koji samo podseća na razgovor. Da, nekada davno se to zvao razgovor, sada elitnije zvuči glasni monolog.

Međusobno sudaramo naše glasne monologe, dok se ne čuje kolosalni krik koji svojom snagom raznese sve monologe u paramparčad i ostavi za sobom tišinu.

Šokirani ćemo se posmatrati neko vreme, a nakon tog stanja imaćemo dve opcije – da prikupljajući, udružimo komadiće monologa i damo im kvalitet ravnopravnog razgovora gde ćemo zaista čuti jedni druge i probati da obradimo informacije o bližnjemu svom, ili ćemo nastaviti po starom, čim se oporavimo od šoka.

Ne, ne uzdam se u masu. Sve što je masovno davno mi se ogadilo. Uzdam se u tihog pojedinca. Uzdam se u lekara koji spasava život, uzdam se u nastavnicu koja zaključava učionicu, u učiteljicu koja izvodi đake u park. Uzdam se u sestru što trči da spase brata. Uzdam se u psihologe i psihoterapeute bez želje za samopromocijom, koji su se momentalno angažovali i organizovali dežurstva za ugrožene.

Kolektivna trauma se leči kolektivnom empatijom. Da bi postala kolektivna, empatija se mora prvo ispoljiti na individualnom planu, a tek onda širiti kao domino efekat. Takva masovnost mi neće smetati. Možda je već na ulici?

Autorka je psihološkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.