Danijela Dedović, Foto: Privatna arhivaOna velika, moderna društvena mreža Instagram u sebi sadrži mali kutak koji nam pokazuje progres jednog grada u zapadnoj Srbiji. Neću reći da profil ‘crnobelo_uzice’ vraća u prošlost, jer povratak u prošlost je poslednja stvar koja nam treba.
On samo starije podseća, a mladima daje neke nove informacije i pokazuje razvoj i promene koje su bitne jer su dovele do onoga što je grad danas. Naše je da, znajući za sve to, vidimo šta je to u razvoju nekadašnjeg Kapedunuma, turske nahije ili Užičke republike, bilo sjajno, šta jeste i šta nije uspelo, kakve greške su učinjene.
Prolazite svakodnevno glavnom ulicom Užica. Bacate poglede na izloge tržnog centra „Pariz“, cirkulišete njime. On je, za prosečnog stanovnika Užica, jednostavno nezaobilazan. I uobičajen, tu je, nigde ne mrda.
Znate kako je onda kul kada vidite crno-belu sliku iz nekih ranih sedamdesetih i na njoj prikaz kafane, koja je bila na mestu današnjeg tržnog centra. Mala, boemska kafana, koja je s razlogom nosila naziv „Pariz“.
U komentarima se ljudi prisećaju: „Ćevapi među najboljima u regionu!’; ili priča o tome kako se levo od kafane nalazila pošta, koja je kasnije srušena, onda je iznad trga izgrađena ona novai poznatija, pa je i ona nastradala u bombardovanju.
Onda, nekoliko objava ispod: prodavnica šešira „Božanović i Bogojević“. Ispred nje stoje i poziraju ponosne užičke šeširdžije sa kupcima. Ispod objave, opet u komentarima, ljudi žale što nestaju stari zanati. Kažu nema više takvih radnji.
Na uglu naspram opštine bio je Palas, ali ne onaj današnji bar, već hotel. Preko puta njega vidi se neprepoznatljivi i lepši Mali park sa letnjikovcem i više zelenila. Pretpostavljam da se na tom mestu, pre sedamdesetak godina, mnogo bolje uživalo. I živelo.
No, ono što me je dirnulo bio je opis uz fotografiju izgradnje tobogana i novih skakonica 1992. godine, pored poznate užičke plaže, kako Užičani tačno kažu: „one kojoj retko koja druga može da parira“.
Opis glasi: „I dalje svi Užičani čekaju izgradnju postrojenja za preradu otpadnih voda, kako bi nesmetano mogli da uživaju u užičkom moru“. Tačno trideset godina je prošlo od te 1992., a postrojenje je bilo i ostalo samo jedna u nizu misaonih imenica.
Za to vreme Đetinja je nosila sve, samo ne čistu vodu. I sve manje je bilo moguće da se to „užičko more“ koristi onako kako bi „more“ trebalo da se koristi. A logika nameće pitanje – da li Užičani stvarno misle da treba samo da čekaju. (Niko se leba od iščekivanja i nadanja nije najeo.) Zašto ste sve vreme samo čekali? I, do kada planirate da čekate?
Nisam ona prava Užičanka. Nisam rođena i odrasla u gradu najboljih komplet lepinja, ali živim u njemu povremeno. Nemam posebna zavičajna osećanja prema Užicu, pa smatram da „užičku situaciju“ posmatram potpuno nepristrasno.
Užice, kakvo poznajem, uvek sam iznova pokušavala da zavolim, ali nisam uspevala, jer me je gušilo. Pored fizičkog, istovremeno sam dobijala i psihička gušenja zbog takvog stanja. Ne sumnjam da se i drugi Užičani osećaju tako, kada zimi krene gušenje otrovnim vazduhom – onim što ima boju, miris i ukus, ali ipak ne mogu a da se ne zapitam da li je to dovoljno.
Kvalitet vazduha u Užicu je mnogo puta bio lošiji, nego u najvećim, višemilionskim gradovima sveta. Nju Delhi, Vuhan, Kabul, Milano, Šangaj imali su bolji vazduh. Da li je potebno da nam svaki dan cele godine IQAir pokazuje crvenu ili ljubičastu boju zagađenja, pa da shvatimo da nešto nije u redu? Možemo računati da smo shvatili onda kada nam to više ne bude bilo na pameti, jer je rešeno.
Svečano otvaranje brane Vrutci bilo je septembra 1984. godine. Istoimeno jezero je veštačko jezero, nastalo pregrađivanjem Đetinje uzvodno od Užica. Na sreću što je uzvodno. Akumulacija služi za vodosnabdevanje Užica. Tada je na otvaranju bila okačena jedna traka na kojoj je pisalo: „Voda za nas i potomstvo“’.
I, to me, opet, podseti na sve ono loše u voljenom gradu Užičana. Zanima me, ukoliko nastavimo ovim tempom, do kada će činjenica da nam je voda još uvek u redu ostati realnost? Do kada će biti vode, zemlje i vazduha za nas i potomstvo?
Da li zaista volite svoj grad? Da li zaista volite svoju decu koja treba tu da odrastu?
To je moj grad. Hrpa kuća u kotlini, u dolini Đetinje koja se zimi, gledajući sa veće nadmorske visine, ne vidi od mešavine smoga, magle i čađi. Mesto čiji vazduh uzrokuje skoro momentalan bol u mojoj glavi kada se nađem tu. Ja ga samo tako vidim. Jedva čekam onaj trenutak kada ću početi da ga gledam na drugi način, jer tada za ovim kritičkim pogledom neće ni biti potrebe.
Do tog trenutka moramo zajedno. Do tada razmislite – kako vi vidite ovaj grad, jer od toga sve zavisi.
Danijela Dedović je učenica trećeg razreda Užičke gimnazije
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
