Užice, grad međuprostora

Osvešćivanje rodnog Užica dešavalo se od početka osamdesetih do sredine devedesetih godina prošlog veka. Dovoljno da se Užice iz osamdesetih godina prošlog veka zapamti kao pravi renesansni suparnički grad suprotstavljen svima i svakome u svojoj geografskoj okolini, pa i sopstvenim selima i prigradskim vrletima.

Već devedesetih, spolja i iznutra, pomalo sujetni grad nije mogao da prati tranzicionu utakmicu i, potom, kao da se dogodilo zakasnelo prednjačenje njegovih do tada sasvim bezazlenih suparnika.

Slike maršala koji nas je u Osnovnoj školi Nada Matić budno posmatrao nad školskim tablama, zamenjene su, tokom samo jednog školskog časa, novim slikama. Umesto voluminoznog lika sa plavom šapkom, odjednom je stao ispošćeni mileševski svetitelj sa postrigom. Oko nove reprodukacije je ostala garava i prašnjava senka većeg, ranijeg, rama.

Bilo je to zaprepašćujuće. Baš smo stigli do prvih časova istorije.

Nešto ranije je i poslastičarnica Zora, etalon baklava i princes krofni, ostala bez ogromnih slika Broza, Leke i Krcuna, da bi sa nastupajućim vremenom tranzicije i ona zauvek nestala.

Međuprostorna tačka mog odrastanja nalazila se između Jakšićeve ulice na Kamenom koritu u kojoj sam se rodio i koja je predstavljala baršunasti mravinjak komšiluka i ljudskih naravi – misteriozne kamenite raskoši Trga partizana, zabašurene memorije u slavu poginulih partizana i čast Užičke republike, i nad prometnim asfaltom Glavne ulice i njenog građanski koncipiranog rituala večernjeg korzoa, tačno preko puta prodavnice Obnova, što je u preciznoj logičkoj mehanici međuprostora Užičana uvek bilo izrazito bitno.

Osamdesetih godina prošlog veka važne tačke mojih nazora su predstavljale dve robne kuće na glavnoj ulici i, umesto planirane galerije narodnooslobodilačke revolucije – galerija nameštaja Novi dom, sa svetlećim slovima manifesta o luksuzu privatnog života.

U Gradini topli mirisi tekstila. Jendom sam se izgubio u bešumnoj praznini njenih beskonačnih lavirintskih odeljaka i gondola – koja mi i danas u svakom toplom i besčujnom vremenu i prostoru trgovačkih kondominijuma budi sećanje na majku, koja je volela bezbrižna razgledanja robnim kućama.

Na ulaznim vratima novije Beograđanke funkcionisala je vrela vazdušna zavesa, koja je snažno produvavala miris svakog eventualnog zaostatka lokalnog palanaštva.

Hotel Zlatibor je bio naš Sivonja, ali u mojoj svesti je izazivao nesporazum – radilo se o luksuzu, bogatim međuprostorima galerija u betonskim teksturama, mermeru, mesingu i staklu, čistoj spoznaji elitne savremenosti.

Pred nastupajuće vreme tranzicije, u osvit „proleća naroda“ i pored izgubljene ravnoteže koju su nametale takve višespratnice, svaka sa svojim banalnim nazivima, više je bilo željenog nego nepoželjnog i više je bilo prirodnog nego izveštačenog.

Užice koga se sećam ima zgradu pošte sa krovom od crne maće, toplu pozorišnu salu utopljenu ovčijim i kozijim kožama na podlozi od crvenog itisona, hladnu salu bioskopa u crvenom linoleumu i teškom misterioznom zavesom na bini (čije će predvorje potom biti napunjeno buticima i trikotažom), apoteke sa drvenim galerijama, porculanskom grnčarijom i Eskulapovim statuetama u kojima se kupuju bezazleni lekovi, jablana po svim školskim dvorištima, Plaže na Đetinji bez visokih žičanih ograda, tišine Doma vojske sa bronzanim partizanima u foajeu i salom sa ovalnom galerijom i govornicom od drveta.

Užice koga se sećam ima strmoglave zemljane ulice kojima gusto šiblje dženerika i prašnjave kupine drže nasip, kakva je bila Nerandžićeva… mreža koje su iznenađujuće brze i čiji je poredak potpuno prirodan i ekonomičan.

Užica se sećam po ogromnom i strogom brki u zelenoj čojanoj uniformi i sa titovkom, koji je čuvao i čistio Trg, polivao zelenilo, i jednom usamljenom,  žilavom i dugokosom rokeru u zelenoj vetrovci u senilu pasaža.

Užice pamtim po običaju bakinog ustajanja u trenutku dok tata, brat ili ja ulazimo u dnevni boravak.

Tokom odbrane suvereniteta i teritorijalnog integriteta, gradovlasnik susednog, simbolički najbitnijeg suparničkog grada, predložio je izgradnju hrama na našem glavnom gradskom trgu, kao terapiju lečenja lokalnih višedecenijskih zabluda, ali se ovom predlogu udovoljilo, doduše, tek jednokratnim vašarskim poselom i kuvanjem pasulja na platou ispred monumentalnog Narodnog pozorišta.

U osvit „tranzicije“, u njegovoj izgubljenoj ravnoteži, više je bilo nepoželjnog nego željenog i više izveštačenog nego prirodnog. U svemu potonjem, kao da se radilo o “prednostima onih koji dolaze kasnije”.

Međuprostori Užica nastaju iz unutrašnjosti savremenih blokova, u njihovim tamnim dubokim i vlažnim zazorima spojeva zgrada i unutrašnjih ambisa, bezdanima između njihovih podruma i suterena, fasadnim naličjima koja su vidljivija od fasadnih lica. Iz njihovih ponora dugo se čuje čangrljanje oluka nakon kiše.

Folklor sam vežbao u Šarenoj sali Kulturnog centra, skrovitoj ćerpičari sa doksatom, do koje se dolazi dubokim prolazom iza nekadašnjeg Vatrogasnog saveza.

Pedagoška akademija me je fascinirala tamom i tišinom unutrašnjeg dvorišta sa četinarskom šumom.

Do Plaže sam stizao ulicom koja vodi pored zastrašujućih ventilatora fabrike Cvete Dabić, napunjenih prljavom kunadrom nepodnošljivog mirisa. Pakleno klepetanje žaluzina i palacanje kundare je bilo košmar svakom detetu, čak i onom koje nije interesovala situacija vremena i prostora.

Međuprostori Užica su sukobljeni komadi tihih prostora između prošlosti i sadašnjosti. Ničiji i svačiji laktovi koji gnječe ulice, nemi svedoci istorijskog porekla i posleratnog razvojnog entuzijazma, koji je samouvereno završavao prethodnu istoriju grada. Svi međuobjekti su se čudno kamuflirali, kao da su oduvek u tim međuprostorima.

U centru grada, zgradu suda i zatvora su zaglavile i besmisleno zaokrenule skromne građanske kuće sa cvećarom, na Lipi i po Kamenom koritu su primorale nove zgrade da izgledaju kao predratni modernizmi, a u one koje su se izgledom otrgle prošlosti – u njihove savremene sobe su ugrađene ogromne dekorativne kaljeve peći.

Užice je posledica gužve i nesporazuma. Užice je misteriozni međuprostor između kritike i emocije.

Autor je arhitekta i konzervator spomenika kulture iz Beograda

Još vesti iz ovog grada

Divlja deponija u krugu komunalnog preduzeća u Čačku, pristiže i smeće iz Užica

Udruženje „Da (ne) dišemo duboko“: Deponija Duboko radi uprkos zabrani inspektora

Udruženje „Da (NE) dišemo Duboko“: Ministarstvo dostavilo rešenje o zatvaranju deponije Duboko

Dačić: Unapređen sistem reagovanja u vanrednim situacijama kroz digitalni registar rizika