Uzroci naših poraza

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Prvu grupu ćemo uslovno nazvati „evropejcima“ iako realno nisu posvećeni autentičnim evropskim vrednostima poput zaštite svoje zemlje i nacionalnih interesa. U praksi se pokazalo da je strankama poput DS „evropejstvo“ služilo kao maska za korupciju. Oni se nisu bavili važnim državnim i vitalnim nacionalnim pitanjima ili su činili ustupke čak i one koje od nas nisu tražili moćni stranci. Čak i kada su bili iskreni u svom naivnom evropejstvu, bili su vrlo opasni po svoju državu.

Dok su stranputice „evropejske“ frakcije iste elite prilično jednostavne i jasne, kod druge koja sebe voli da vidi kao „patriotska“ stvar je komplikovanija. Poput „evropejaca“ i „patriotama“ su previše često vrednosti „države“ i „nacije“ bile tek nešto više od maske za korupciju i ličnu korist. Retorički na pozicijama „državnog razloga“ oni su se u praksi neretko pokazivali slabim, nesposobnim i korumpiranim kao i „evropejci“. Formalno smo imali ideološku podelu, ali realno smo imali jedinstvenu „elitu“ za dve retorike koje su u praksi davali jadne rezultate. Jedan klub sa dva tima koji se „kao bore“ tako da se „Vlasi ne dosete“.

Pored tog retoričkog patriotizma ne znači da se u nekim situacijama nisu zaista iskreno, barem do određene mere, zalagali za zaštitu državnog i nacionalnog interesa. No tu dolazimo do prividnog paradoksa da su baš tada delovali i najštetnije po nacionalne interese. To se desilo kroz pogubnu kombinaciju povodljivosti za javnim mnjenjem, pogrešnim procenama i izmanipulisani od stranaca koji su im prodali „rog za sveću“. I danas se po slavama polemiše oko toga šta bi bilo sa Srbijom da je 1915. ili 1918. ili 1941. ili pak posle pada Berlinskog zida učinila drugačiji izbor. Neke odluke koje su izgledale kao državno odgovorne i učinjene verovatno sa najboljim namerama odvele su zemlju u propast.

Novije primere možemo započeti sa 1991. godinom. Kratki desetodnevni rat u Sloveniji je bio pokrenut u zaštitu već klinički mrtve SFRJ. Neko je želeo da pošalje tamo naše mlade vojnike, a opet im nije data šansa ni da se bore, da se ne bi zamerili Zapadu. Vojska je kompromitovana, a Srbi nepotrebno konfrontirani sa Slovencima, čime je Hrvatska bila na dobitku. Kako je lucidno tada to ocenio jedan mladi vojnik, „oni se kao otcepljuju, a mi im to kao ne damo“. Tako je državotvorna retorika dovela do jednog nepotrebnog i farsičnog srpsko-slovenačkog sukoba i prvog poraza SFRJ vojske.

Zatim sledi srpsko-hrvatski sukob u kome je predugo ta ista vojska simulirala neutralnu stranu. Olako je prihvaćeno povlačenje naše vojske i instaliranje „plavih šlemova“. Tada su to povlačenje vojske kao „strateško“ promovisali vodeći „patrioti i nacionalisti“ iako je bilo svima jasno da RSK ne može opstati bez vojne podrške. Zatim je došao i krvavi sukob u BiH koji je trajao tri godine. Setimo se dramatične epizode kada se sa patriotskim patosom u domaćim medijima vršio pritisak na Republiku Srpsku da kapitulira i prihvati Vens-Ovenov plan po kome ona ne bi postojala. Na kraju je došao i Dejton, koji su mnogi sa nacionalne strane proklinjali kao predaju, da bi se deset-petnaest godina posle toga kleli u taj isti Dejton kao „poslednju odbranu nacionalnog interesa“. Pri tome su u razvlašćivanju Srpske učestvovali i srpske patriote i evropejci sa obe strane Drine. Nekadašnji ogorčeni kritičari „izdaje“ u Dejtonu danas ne bi mogli ni da sanjaju Srpsku sa autentičnim ovlašćenjima iz 1995.

Ilustrativan primer je i odbijanje Z4 plana od strane vođstva Krajine. Iako bi do napada Hrvatske na Krajinu vrlo verovatno došlo i u slučaju prihvatanja ovog plana, jer je dobila zeleno svetlo od Zapada, ipak bi za njih bilo teže da obrazlože to što napadaju narod koji „prihvata mirovni proces“. To znači da je vođstvo Krajine, a i Beograd koji ih je kontrolisao ili bio nesvestan težine situacije, ili je pak to odradio za strance kojima je odgovarao još jedan akt „srpskog inata“.

Teško je reći da li se ponašanje Srbije u Rambujeu može podvesti pod opisanu kategoriju. Za razliku od mnogih koji smatraju da se tu Milošević nepotrebno inatio, sve ipak govori da smo pristali na sve zahteve Zapada. Da bi kao „aneks“ došao i zahtev za referendumom o nezavisnosti na Kosovu. Teško je reći šta se tu moglo učiniti bez podrške tada slabe Rusije, no verovatno naša pozicija na Kosovu ne bi bila teža od ove u kojoj smo danas, da smo tada prihvatili i taj opaki „aneks“. Naravno i javno mnjenje nikada ne bi oprostilo onom koji bi to prihvatio, pa Milošević nije želeo da ostane upamćen kao Nedić, iako je završio slično.

Posle 5. oktobra se opet nastavilo po starom. Kada sam razgovarao sa kosovskim Srbima, oni su ta dva prividna pola srpske politike ovako definisali: „evropejce nismo ni interesovali, niti su nas obilazili, pa smo sa njima bili načisto, dok je politika patriota bila mnogo opasnija“. Pod maskom državotvorne retorike koja je zahtevala od njih da bojkotuju izbore i ignorišu kosovske institucije se slabila pozicija srpske zajednice. Odlazak sa vlasti Koštunice se činio u tom momentu kao odgovoran čin onoga koji ne želi da prihvati secesiju Kosova. Politika „aktivnog oklevanja“ je sa Koštunicom abdicirala, a ljudi nisu skloni da se dive onom ko se sklonio sa poprišta.

Tako se i danas postavlja pogrešna dilema „za i protiv“ Briselskog sporazuma, a pri tome se zapostavlja mnogo značajniji element u priči – primena sporazuma u praksi i donošenje Ustavnog zakona koji bi nekako uklopio ovaj problematični dokument u naš pravni sistem. No naravno kod nas se malo ko bavi realnim i konkretnim problemima i onim što se danas može uraditi, jer je mnogo lakše i probitačnije baviti se nečim što je prošlost i što je gotovo nemoguće promeniti.