Vakcinacija u Srbiji napreduje nedovoljno brzo

Nije. Osim što su tokom pandemije virusa SARS-CoV-2 globalna podrška i solidarnost izostale, ishod procesa imunizacije je neizvestan, čak i u zemljama koje su vakcine nabavile.

Odgovornost je na celom društvu, baš kao i potreba za sinhronim delovanjem. Organizacije civilnog društva i nadnacionalne institucije moraju pomoći državama, pre svega zdravstvenom sektoru koji je pod velikim pritiskom da se problemi prenebregnu.

Nažalost, takvih inicijativa i saradnje nema, osim neadekvatnih pristupa i simulacije rada. Vakcinacija u Srbiji napreduje nedovoljno brzo, jer se zdravstveni radnici susreću sa sve više sugrađana koji imaju bojazni koje moraju da se razreše u direktnoj komunikaciji ili su potrebne konsultacije specijalista.

Na sve to, očigledno postoji dosta propuštenih prilika, što se mora smanjiti, jer nam je važna svaka novovakcinisana osoba.

Propuštena prilika nastaje kada osoba koja je kvalifikovana za vakcinaciju, dođe na vakcinalni  punkt i vrati se bez primljene vakcine iz bilo kog razloga.

U početku problemi su bili administrativni i logistički, što je u međuvremenu rešavano.

Sada se najveći broj propuštenih prilika javlja kao posledica ustezanja dela zdravstvenih radnika da bez dileme vakcinišu sugrađane sa hroničnim bolestima, one koji su prijavili alergije na hranu ili penicilin, ili one koji imaju istoriju neke autoimunske bolesti.

Oni često i nepotrebno ostaju bez vakcine, jer im se savetuje da se ne vakcinišu, ili da odlože vakcinaciju, a najčešće da obezbede mišljenje specijaliste, što nije uvek jednostavno.

Navedeni problemi su rezultat nedostatka informacija o vakcinama ili nedovoljno jasnih instrukcija za vakcinaciju. Tokom pandemije, vakcinacijom se bave svi zdravstveni radnici, pa i oni koji se time nisu bavili godinama. Zahvaljujući infodemiji, hiperprodukciji naučnih saznanja, zauzetosti, a često i jezičkim barijerama, mnogi bivaju zbunjeni.

Društvo za održivu budućnost – Koraci je nedavno u saradnji sa stručnjacima (virusolozi, infektolozi, imunolozi, epidemiolozi, psiholozi, sociolozi…) i Udruženjem za javno zdravlje Srbije napravilo plan za posredovanje u procesu imunizacije stanovništva protiv kovida 19, kako bi se taj proces vremenski oročio i bio masovan.

Timovi stručnjaka su već krenuli u posete opštinama u Srbiji sa ciljem da se u saradnji sa lokalnim samoupravama ohrabre zdravstveni radnici, pruže kvalitetne informacije njima i ostalom stanovništvu, pomognu lokalni mediji da podrže proces vakcinacije, podstaknu lokalne organizacije civilnog društva i privatnog sektora da se uključe u proces.

Izazovi, šanse, problemi i rešenja

1. Preduga i teško upotrebljiva stručno-metodološka uputstva treba da se dopune kratkim, jasnim i jednostavnim instrukcijama koje sažimaju informacije o novim saznanjima i praksama – kako se one pojavljuju – čime bi zdravstveni radnici na terenu dobili sažetu informaciju i modele jednostavnih rešenja za najčešće dileme sa kojim se oni susreću u komunikaciji sa građanima i kolegama.

2. Otpor zdravstvenih radnika vakcinaciji je i dalje prisutan. To je i etički i tehnički problem, jer se njihovo ustezanje, dileme i bojazni prenose na pacijente. Naše istraživanje ukazuje na činjenicu da oni nisu protiv vakcinacije, već im nedostaju setovi informacija.

Oni koji su imali iskustva u lečenju pacijenata sa kovidom 19 se češće vakcinišu, dok ostalima treba dodatna podrška putem direktnog kontakta, što se, kako smo pokazali, može prevazići kontinuiranim edukacijama-tribinama.

3. Najčešće propuštene prilike su vezane upravo za problem najvulnerabilnijih (osobe sa alergijama, hroničnim i autoimunskim bolestima, trudnice, dojilje…).

Vakcinacija u bolničkim uslovima je deo rešenja, ali samo za retke slučajeve, dok je većinu moguće vakcinisati na svakom punktu, ako postoje jasnije instrukcije i snažnije liderstvo među zdravstvenim radnicima.

Potrebna je jasnija i glasnija komunikacija sa tim grupama ljudi, uz potpunu transparentnost, da bi se oni ohrabrili da glasnije traže vakcinu, jer je njima vakcina najpotrebnija.

Vakcinacija mladih traži posebnu pažnju. Sada postoje jasni naučni dokazi o bezbednosti vakcinacije mlađih osoba od osamnaest godina određenim vakcinama, te se treba razmotriti ukidanje potrebe za dodatnim preporukama pedijatra ili vakcinaciju tih grupa prebaciti u pedijatrijsku službu.

4. Dalje uklanjanje barijera pristupu vakcinaciji, bilo da se radi o pristupu sistemu evidencije ili smanjenju fizičkih prepreka na osnovu dokumentovanog stanja na terenu (transport onima koji žive u ruralnim sredinama i uklanjanje barijera za osobe sa invaliditetom).

5. Agresivnija kampanja socijalne mobilizacije za imunizaciju koja mora biti diverzifikovana. U različitim regonima su različiti problemi. Pored toga, različite su populacione grupe i načini na koji im se moramo obratiti. Ne postoji unifikovan model kampanje koji će dopreti do svih građana i građanki.

6. Ne smemo zaboraviti na redovnu vakcinaciju dece, ni vakcinaciju protiv drugih bolesti. Podaci govore da je obuhvat imunizacijom u prošloj i ovoj godini radikalno opao, što predstavlja javnozdravstvenu pretnju. Nema nikakvog razloga da se vakcinacija dece odgađa za vreme pandemije.

7. Nadasve, potreban nam je promišljeniji, odgovorniji i proaktivniji pristup ovom problemu svih aktera u društvu, jer su problem i cilj koji želimo da postignemo zajednički interes.

8. U imunizaciji protiv kovida 19 postoje ogromne mogućnosti za uspostavljanje saradnje sa biznisom i privatnim sektorom koji je spreman da uloži resurse, ali ima i jasan interes da se što više njihovih radnika i saradnika vakciniše.

Autori: dr Dragoslav Popović – predsednik Udruženja za javno zdravlje Srbije, doc. dr Emina Milošević – imunološkinja, Medicinski fakultet Beograd, članica IO udruženja „Ujedinjeni protiv kovida“, Marko Oljača – predsednik Društva za održivu budućnost – Koraci