Vanredni izbori – prilika za poraz

Prvi način je pobeda izborne liste naprednjaka s nešto manjim brojem glasova u odnosu na izbore 2014. godine i nešto većim brojem glasova za opoziciju, što ipak Aleksandru Vučiću obezbeđuje legitimnu vlast naredne četiri godine. Drugi način je da opozicija organizovanim neizlaskom na izbore učini njihov rezultat, a time i izabranu vlast nelegitimnim. Nelegitimna vlast bi za Vučića bio pad s konja na magarca i vrlo očigledan, neoboriv dokaz da njega i njegovu politiku ne podržava većina građana. S druge strane, trenutno slaba opozicija, koja nema realnih šansi za pobedu, našla bi se u takvom razvoju događaja makar i veštački na istoj strani s većinom građana, što je dobra startna pozicija za redovne predsedničke izbore 2017. godine.

Mnogi ne shvataju bitnu razliku između legitimne i nelegitimne vlasti pa im navedeni argument ne zvuči kao dovoljno dobar za bojkot izbora. Nažalost, u opoziciji ima najviše onih koji dobro znaju da bi za Srbiju bilo značajno da premijer izgubi legitimitet koji sada nesporno ima, ali će ipak srljati u izbore, jer im nije lako da se odreknu budžetskih prihoda za stranku, poslaničkih plata za funkcionere, medijske pažnje i drugih privilegija koje uživaju čak i ako imaju samo petodsto osvojenih glasova.

Za bojkot vanrednih izbora, osim izostanka fer i demokratskih uslova za njihovo sprovođenje, postoji jedan mnogo važniji argument. Ako nam je stalo do razvoja demokratskog društva, onda izborne propise ne smemo tumačiti samo u formalnom smislu. Vanredni izbori bi trebalo da budu izuzetak u političkoj praksi i da do njih dođe samo kada postoji stvarna i nerešiva kriza parlamentarne većine. Ukoliko opozicija izlazi na vanredne izbore koji nisu raspisani zbog toga, nego su hir trenutnog vladara koji se vodi uskostranačkom računicom, onda ona u stvari podržava ustoličenje prakse po kojoj će i svaka naredna vlast imati pravo da raspisuje izbore kad njoj najviše odgovaraju, a ne kad im je zaista vreme.

Sredinom 1997. godine, Demokratska stranka i njen lider Zoran Đinđić bili su u boljoj situaciji nego što je današnja opozicija. Đinđić je bio gradonačelnik Beograda, a Demokratska stranka je učestvovala u lokalnoj vlasti četrdesetak najvećih opština pa je kontrolisala lokalne medije i značajne finansijske tokove. I pored toga, Đinđić se odlučio za bojkot redovnih republičkih izbora. Na prvi pogled, izgledalo je to kao političko samoubistvo i pomoć Miloševićevom režimu. Posledično, Demokratska stranka je tri godine bila van parlamenta, a Đinđić je smenjen s mesta gradonačelnika. Ipak, do sledećih izbora glasači su shvatili ono što je on želeo: ko je vlast – u institucijama je, a ko je opozicija – na ulici je. Uvažavajući taj kriterijum, masovno su glasali za promene.

Poteze poput opisanog Đinđićevog mogu da povlače samo oni koji razmišljaju hrabro, kreativno i dugoročno. Ne i ziheraši koji su nam okupirali političku scenu.

*Autor je diplomirani sociolog