Vaše pare su dobrodošle, ali ne i vi

A onda mu vi u trenutku povratka kažete, sedi tu na aerodromu u Srbiju nazad ne možeš.

Zapanjeni poslodavac vas pita kako ne mogu, pa zar vas ja ne plaćam da mi organizujete povratak kući.

Baš taj odgovor, da do daljnjeg sede na aerodromima u trenutku kada je trebalo da se vrate kući, dobili su brojni građani Srbije koji su poslodavci svim ministrima i državnim činovnicima. Ti ministri bi kao zaposleni od strane građana valjda morali da brinu o potrebama svojih poslodavaca.

A ne da ljutito, gotovo mahniti od besa na konferencijama za novinare, dok se dernjaju na virus, uz put i vređaju građane koje je epidemija korone zatekla na službenim putovanjima, sportskim takmičenjima, usavršavanjima ili putovanjima na neke od egzotičnih destinacija.

Jer do pre samo par nedelja ti isti građani su od strane onih kojima su dali posao, savetovani da što više putuju, naročito u Milano i perimetar oko tog grada u Lombardiji, odakle je stiglo najviše zaraženih.

Režim strahovlade Aleksandra Vučića počiva na stalnom pronalaženju i identifikaciji novih opasnih protivnika njegovom opstanku na vlasti.

Pošto je postavio znak jednakosti između biti na vlasti po svaku cenu i otadžbine, između sopstvene fotelje i države On se grozničavo upinje i trudi da uveri sve građane ove napaćene zemlje da je svaka kritika njegove vlasti ujedno i atak na Srbiju.

Uz čitavu plejadu dežurnih rušitelja i mrzitelja vlasti i države koje je lično On proglasio takvima, koje predvode Đilas, Obradović, Jeremić, neki Šolak, te oni neuništivi žuti i naravno sveprisutni i najopasniji od svih, misteriozni Mlađa Đorđević, sada su od strane naprednih vlastodržaca pridodati i naši ljudi koji su se obreli u belom svetu.

Naši gastarbajteri, oni koji već decenijama u zavičaj šalju mukom zarađene evre i dolare, oni koji su kao druga ili treća generacija rođeni u Švedskoj ili Švajcarskoj, oni koji su se na bojni poklič otadžbine među prvima svrstavali u dobrovoljačke pukove i hitali ka vapijućoj majci Srbiji, oni koji se školuju, usavršavaju i predaju na najprestižnijim svetskim univerzitetima, koji postrojeni pod zastavom sa četiri ocila gromko pevaju Bože pravde dok se tribine prolamaju od povika Srbija, Srbija kada igra naša reprezentacija bilo gde u svetu, sada su najopasniji neprijatelji Srbije.

Tri puta više mojih školskih prijatelja živi u inostranstvu nego u Srbiji. Datum proslave godišnjice mature, a moja generacija je sa razlogom obeležava svake godine, usaglašavamo pre svega sa njihovim mogućnostima da doputuju iz Amerike, Emirata, Slovenije, Kanade, Norveške.

Ne mali broj mojih prijatelja vratio se iz sveta marta 1999. sa punim koferima hrane i namirnica, a onda obukao uniformu i otišao da brani otadžbinu, dok su oni koji ih danas ne puštaju u Srbiju kao dezerteri pevali po trgovima i mostovima.

Neki se više nikada nisu vratili. Ne u zemlje iz kojih su došli, već kući. Svojim grobovima, baš kao i njihovi preci, omeđili su granice Srbije.

Šta tek da kažem o našoj mladosti koja studira u inostranstvu.

I tamo su zatvoreni fakulteti. Zašto prošlost Srbije ne pušta budućnost Srbije da se vrati kući u ovom teškom trenutku.

Sećate li se 1914. kada smo cvet srpstva koji se školovao u Švajcarskoj, Francuskoj, Engleskoj, položili na oltar mučeništva, kada smo pupoljke nove nade i buduću pokretačku elitu upisali u besmrtnost, kada smo mlado nedozrelo žito poslali pred kosu koja će ga pre vremena požnjeti, kada smo 1300 kaplara kao poslednji atom snage poslali u popunu posustalih i desetkovanih pukova.

U paklu i ognju Kolubarske bitke ta mlada školovana elita bila je preko potrebna infuzija iz koje je vaskrsla Srbija.

U vreme opšte pošasti, kad se svi narodi u okruženju drže zajedno, kada čitav svet zbija redove, kada se stišavaju političke strasti, naša vlast u vreme vanrednog stanja izmišlja sve nove i nove neprijatelje sa kojima se valja obračunati. Istovremeno pljušte otkazi u hotelijerstvu, ugostiteljstvu, u prodavnicama nameštaja i garderobe.

Dok poslodavci užurbano pišu otkaze svojim zaposlenima, valjda će se kad sve ovo prođe i naši građani setiti da su upravo oni poslodavci koji bi možda trebalo da napišu neki otkaz.

Na primer onima kojima su dali da vrše vlast u cilju opšte koristi za sve, a ne privilegija za sebe. Baš kao što i građani Srbije koji žive u inostranstvu ne smeju zaboraviti da imaju pravo glasa i u otadžbini.

Ako ovako nastave, naši vlastodršci moraju biti spremni da se suoče sa otkazom od strane svojih poslodavaca. Građani zarobljeni na aerodromima, građani u redovima za zaštitne maske kojih u obilju ima na TV ali ne i u apotekama, građani željni istine a ne marketinga, svakako ne mogu da se ubroje u zadovoljne poslodavce.

A ovog trenutka oni čine veliku većinu. I za sada su posvećeni suzbijanju epidemije i nesebičnoj pomoći svojim porodicama i sugrađanima.

Ali kad se ispuni punoća vremena neće zaboraviti kome treba da uruče otkaz.

Autor je aktivista Građanskog otpora iz Kruševca