Vaskrsenje i carstvo božje

Ovde treba reći da religiozno iskustvo ne pripada samo vernicima, naime, religijskom iskustvu, nego da je to takođe i ono što ljude povezuje u zajedničkom duhu akcije preobražavanja sveta, i u biti je revolucionarnog mišljenja i revolucionarne prakse, kakva je i ona koja dolazi od Isusa iz Nazareta. No, nema ničeg lošeg u tome ukoliko neko ove simbole i slike uzima pri srcu kao samu realnost. To neće biti kamen spoticanja među ljudima, ukoliko i oni koji ih smatraju slikama i oni koji ih uzimaju u obzir kao istorijske događaje podjednako shvataju da je centralni doživljaj u hrišćanstvu ono što je Isus nazivao „Carstvom božjim“.

„Isus nije propovedao sebe samog, pa čak ni samo Boga, nego ’Carstvo božje’“, kaže Jon Sobrino. Ukoliko smetnemo s uma ideju Carstva božjeg kao središnju ideju hrišćanstva, ne možemo razumeti ni nauk, ni žrtvu Isusovu, niti simboliku Uskrsa.

„Isus je naveštavao Carstvo božje, a umesto njega je došla Crkva“, napisao je Alfred Loazi, katolički sveštenik i teolog koji je zbog slobodoumnog tumačenja Biblije ekskomuniciran od strane Vatikana. A šta je to Carstvo božje, možemo najbolje razumeti u opoziciji prema uobičajenoj klerikalnoj praksi, dakle, u suprotstavljanju i borbi protiv onog što je Oskar Romero, teolog oslobođenja i ubijeni biskup San Salvadora, nazivao „silama Protivcarstva“.

Jon Sobrino, takođe teolog oslobođenja i na radu u Salvadoru, gde je uz monsinjora Romera ubijeno još šesnaest sveštenika, pet monahinja i stotine vernika laika, pregnanto objašnjava: „1. Isus naveštava i ostvaruje Božje carstvo kao stvarnost istorijskog života; 2. Neposredni adresati Carstva jesu siromašni; 3. Carstvu se dijalektički i radikalno suprotstavlja Protivcarstvo; 4. Isus odlazi na krst zbog svog delovanja u korist ovog Carstva za siromašne i nasuprot Protivcarstvu bogataša. 5. Prema tom i takvom Isusu, Otac postupa pravedno vraćajući ga u život.“

Sledstveno njegovom nauku, osnovni zadatak sledbenika Isusa iz Nazareta, da parafraziram sopštenje južnoameričkih biskupa iz Pueble, 1978. godine, kad je već otpočelo njihovo ubijanje, morao bi biti u preobražavanju nepravedne stvarnosti u pravedni život, u kojem vlada solidarnost i u kojem nema siromašnih. Sličnost sa komunističkim, ali i anarhističkim idejama, ovde nije slučajna. Teologija oslobođenja, kao radikalni izdanak hrišćanskog personalizma, jasno i razgovetno je izrazila, stotinama godina zatomljavanu, ideju Carstva božjeg kao ideju Carstva oslobođenja potlačenih – tu skrivanu suštinu socijalne revolucionarnosti hrišćanstva. Nije stoga nimalo čudno da su, radeći po ugledu na Isusa, južnoamerički hristolozi oslobođenja i ubijani kao on, kao što su, u duhu iste odmazde, istog Protivcarstva bogatih, ubijeni i mučenici komunističkog pokreta, Roza Luksemburg i Karl Libkneht.

O kakvom radikalnom socijalnom programu je reč, Sobrino objašnjava, pozivajući se na Isusovu odbranu onih gladnih ljudi koji su ukrali klasje s tuđeg polja: „U igri je privatno vlasništvo i pitanje da li je ono nedodirljivo. Isus tvrdi da, pred glađu, takvo pravo vlasništva ne postoji.“ Doista, u Jevanđelju po Mateju (12, 7), piše: „Kad biste pak znali šta je to: milosti hoću a ne priloga, nikad ne biste osuđivali pravijeh.“

Kako je rekao monsinjor Romero: „Slava Božja sastoji se u tome da siromah živi.“ U Galatima poslanici Svetog apostola Pavla (3,27-28), nalazimo: „Jer koji se god u Hrista krstite, u Hrista se obukoste. Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema muškog roda ni ženskoga; jer ste vi svi jedno u Hristu Isusu.“ Isti apostol, u Rimljanima poslanici (13,8), veli: „I ne budite nikome ništa dužni osim da ljubite jedan drugoga, jer koji ljubi drugoga zakon ispuni.“ Eto u čemu je sav zakon i Carstvo božje. Posredi je ljubav. Ljubav posreduje. U Prvoj sabornoj polanici Svetog aposotola Jovana Bogoslova (4,16), stoji: „Bog je ljubav, i koji stoji u ljubavi, u Bogu stoji i Bog u njemu stoji.“

Ovde je samo religijskim rečnikom izražen stav i ateističkog humanizma. To je ista politička sintaksa, samo su imenice i pridevi različiti, ali je i njihovo poređenje jednako. Bez obzira na to da li kažemo Carstvo božje, komunizam, utopija, ljubav, solidarnost, govorimo o onom istom smislu za koji vredi živeti, jer proizvodi sam život, oslobađa nas od strahova i raduje u udruživanju.

Lakanovski shvaćeno, tu je reč o Velikom Drugom, za kojeg Slavoj Žižek kaže: „Zar ono što mi nazivamo ’Bogom’ nije personifikovani veliki Drugi koji nam se obraća kao ličnost veća od života, subjekt s onu stranu svih subjekata? Na sličan način govorimo o Istoriji koja traži nešto od nas, o Višem Cilju koji nas poziva da se nužno žrtvujemo… Drugi ne samo da mi upućuje zagonetnu želju, već me ujedno suočava i sa činjenicom da ja sam ne znam šta zaista želim, suočava me sa zagonetkom moje vlastite želje.“

Bog ima hiiljadu imena, u svojoj jezičkoj slobodi i bez straha pred ideološkim čistunstvom, tu rečenicu može da izgovori i jedan ateista, jedan hrišćanski ateista, kako bi paradoksalno rekao Žižek. Najzad, kažimo to u formi vica, ni ateizam nije bogom dat.

I sad, šta uistinu znači vaskrsnuti? Ko nam išta bolje o tome može reći od Oskara Romera. Ovo su njegove reči, izgovorene nekoliko dana pre umorstva: „Ako me ubiju, vaskrsnuću u salvadorskom narodu.“ Eto to znači vaskrsnuti – vaskrsnuti u drugome, vratiti u život sopstvenu drugost, radikalno, kroz delatnost drugih, a ne poništiti sopstvenu smrt kao biološku činjenicu.

Nemajući ništa protiv prava onih koji Uskrs prihvataju kao puko uzašašće put nebesa, kao magični trik Boga Oca, u kojem Hristos s Krsta odleće uvis poput Simona Čudotvorca, moram skrenuti pažnju na to da to i takvo shvatanje negira epohalnu bit vaskrsavanja kao permanentog otelovljavanja Svetog duha ili Duha revolucije. Jedno su, naime, slike, simbolika i imaginacija, a nešto sasvim drugo vaskrsavajuća praksa zajednice Svetog duha ili revolucionarne zajednice protiv struktura Protivcarstva bogatih i moćnih.