VAU

Mediji malo lakšeg tipa testirali su svoje čitaoce na pitanja tipa: libijsku naftu preuzimaju zapadne kompanije uz haos, libijsku naftu preuzimaju zapadne kompanije uz red, libijska nafta ostaje Libijcima. U Francuskoj – zemlji perjanici vau-demokratije najviše je glasova u jednoj takvoj anketi dobio, šta mislite koji scenario? Pa natirlih prvi, što bi rekli najbliži francuski vau-prijatelji Nemci. Na čelu sa svojom vau-kancelarkom. A ovo je moj skromni javni prilog vau-evropskim vrednostima kako sam ih ja zamišljala kad sam bila mala. A kako ih i sada tajno zamišlja i većina ljudi koje ja znam. Ili ih je zamišljala pre nego što su negde pročitali da je energetika suviše važna vau-stvar, a da bi mogla da bude prepuštena boraniji. Milom ili silom.

NOLE: Oružje, koje smo onomad izvozili Libiji, politička je roba.Tako se i proizvodi, prodaje i kupuje – politički. Ko može, a ko ne može, gde može, a gde ne može, zna gospođa sa početka ove kolumne. Sve ostalo je šverc. Za koji sleduje vau-kazna. Ako se ne računa poneki incident, ni to nismo morali da znamo, dok je bivša Jugoslavija bila veliki izvoznik oružja. A posle smo i to naučili. Ali da je i kredit sasvim politička roba, to je manje poznata stvar. Država može da ga uzme i kad joj ne treba, ne sme uvek da ga uzme ni kad joj treba, ma ne sme uvek da ga uzme ni od koga joj je najpovoljnije. Ali uvek treba da ga uzme od koga politički treba. Kod državnog kredita uvek se prvo računa politički, pa ekonomski profit. To vam pričam povodom teorije i prakse sa kineskim kreditima. Jednim smo se takvim devedesetih godina zadužili kad smo preko Kine uvozili u Srbiju naftu Moamera Gadafija. Po ceni u koju se jedno krilo naših, po saznanju drugog krila naših, ugradilo. Jao što je bila frka, onooolika. Posle je Pariski klub država poverilaca tražio da nam Kina otpiše 66 odsto tog duga, po modelu po kom nam je i taj Klub otpisao. Zadatak da to saopšti Kinezima pripao je Miroljubu Labusu. Koji je mislio da je Kina naša puka politička prošlost. Pa joj je tako vest i saopštio. Jao što je bila frka. Ovoooolika. Danas vam je situacija ovakva: nama trebaju pare. Banke nije da nemaju, ali pare više ne daju. Pare ima, i spremno je da ih da, par državnih fondova po svetu. Među kojima prednjače kineski, ruski, ima nešto i Norveška, a bogami i Saudijska Arabija Državni kredit je politički kredit. Sem novčane kamate, na njega se naplaćuje, po pravilu netransparentna politička kamata. Polovina od nabrojanih fondova nije kadra da preskoči prepone evropske moralno-političke podobnosti. Iz akcionog plana Vlade Srbije. Zato je prošlonedeljno ekspresno potpisivanje protokola sa dve kineske kompanije o investiciji od cele celcate dve milijarde evra izazvalo tako malo pažnje koliko dve milijarde evra ne zaslužuju ni kad su na dečjem crtežu, ali zaslužuju i manje kad su u predizbornoj kampanji. Da neverovatnih stvari ne bude malo, Kineze ovog puta nije dovela (pokojna)Borka Vučić, nego Vuk Jeremić. Na preporuku porodice Novaka Đokovića, kome prigovaraju da je preveliki Srbin za tako velikog tenisera, Kinezi su banuli u Srbiju baš onog dana kada je Kfor krenuo u uklanjanje srpskih barikada na Kosovu koje veliki Srbi, poput Vuka Jeremića, smatraju za neopozivo srpsko. Ako je i od srbijanske predizborne kampanje – mnogo je. Vau.