Važno je ne učestvovati!

Ono što ih je po prvi put omelo u planovima da imaju apsolutnu vlast i opoziciju kao dekor, jeste činjenica da se pojavio bojkot kao sredstvo za ukazivanje na neregularnosti u predizbornom i izbornom procesu, a koji je sada i postao cilj opozicione kampanje. Iako ne baš srećno rešenje, bojkot je iznuđen, isključivo, potezima vladajuće stranke.

Zbog ovog remetilačkog faktora, vlast je rešila da kampanju bazira na sledećem: (1) ubeđivanju sopstvenog biračkog tela da izađe u što većem broju na biračka mesta i pokaže da bojkot nije uspeo (mada time povećava broj neophodnih glasova za stranke koje jure troprocentni cenzus), (2) pravljenju informacione buke oko bojkota kako bi dodatno zbunili građane i time ih obmanuli da izađu na izbore i glasali nasumično, pa i za ove koji žude za tri posto glasova i (3) podršci, na različite načine, starim i novim satelitima koji bi da izađu na izbore i dobiju po neki mandat.

Pored SNS-a, najveći zbunjivači građana su različite stranke i organizacije koje iz uskih interesa izlaze na izbore u različitim kombinacijama i koalicijama kako bi jedva dosegli tri procenta glasova, što je i dalje teško dostižno za sve njih.

Što više takvih koalicija izađe, sa kakvim god „kreativnim“ nazivima, na kraju će retko ko dostići ta tri procenta, možda i niko. To je ipak cifra od skoro sto hiljada glasova, koja varira u zavisnosti od broja izašlih birača. Kako god, sve to ide u korist SNS-a.

Sada se nameće pitanje za poslanike koji najavljuju izlazak na izbore, a bojkotovali su parlament u poslednjih godinu dana – šta time dobijaju izuzev poslaničkog mandata i plate? I zašto to što planiraju da rade u budućnosti, nisu radili u proteklih godinu dana kada nisu posećivali parlament?

Da nastavimo, u različitim kombinacijama tri posto donosi oko deset poslaničkih mandata koji kad se podele među koalicionim partnerima iznosiće svega dva do tri mandata po partiji ili organizaciji. Neki će biti samostalni poslanici, koji se nisu time nešto istakli, a neki su dodatno srozali svoj ugled u poslednjih nekoliko dana.

U međuvremenu, opozicija koja bojkotuje izbore bi mogla da se konsoliduje i da ne pravi gafove koji dodatno zbunjuju ljude, poput objavljivanja njihovog plana aktivnosti u Danasu. Da li je to namerno otkrivanje karata, što se inače ne radi u kampanji, ili je nešto drugo u pitanju?

U svakom slučaju, nije više ni do promotera bojkota, u pitanju smo svi mi koji smatramo da izborni proces nije fer i da se moramo uzdržati u ovom trenutku od izlaska na biračka mesta.

Dok traje kampanja bojkota, trebalo bi razmišljati kako ćemo posle, jer će situacija biti teška. Kako će se pomiriti razlike svih grupa i grupica, učesnika u javnom životu i praviti politička organizacija ili koalicija koja može ostvariti dobar rezultat na sledećim izborima. A slede beogradski, eventualno ponovljeni parlamentarni izbori i podrška kandidatu na predsedničkim izborima, što će se, najverovatnije sve zajedno, desiti 2022. godine. Mada je moguće, da ako kriza bude veća, parlamentarni izbori budu već iduće godine.

Do tada, prvo uzdržanost i građana i opozicije od izbora, zatim rad sa ljudima na terenu, i na kraju izlazak na prve sledeće izbore. Ovaj sadašnji pritisak služi da se stvore pošteni izborni uslovi, od kojih je najvažniji pristup medijima.

Nije to neka sreća za naše društvo jer se stvara kriza, a neće biti ni za bojkotaše jer se posle moraju naći i novi kandidati i sredstva za rad. Sada se namestilo ovako: učestvovanje ili neučestvovanje na izborima – trećeg nema. A trenutno je važnije da se ne učestvuje.

Autor je predsednik UO Centra za razvoj Srbije