Veličanje državnog terorizma Udbe

Piše on u tom pamfletu o službi bezbednosti, kaže „mnogo okaljanoj u javnosti, a nevinoj, patriotskoj“, u kojoj rade časni i pošteni ljudi kao on i njegovi šefovi i drugovi.

Piše o patrioti Jovici Stanišiću, koji se borio za Srbiju i formirao časnu i poštenu Jedinicu za specijalne operacije na čelu sa Legijom, a ne piše kako je ta jedinica ubijala i pljačkala civile po Hrvatskoj, Bosni, po Srbiji, Kosovu, i gde god je Milošević nišanio.

Piše o zlim Britancima po Srbiji, o bombardovanju koje niko nije skrivio, o ubistvu premijera Đinđića, koje su, kaže, Britanci počinili i to kada je on bio zamenik šefa službe a nije o tome ništa znao, o svom službovanju u Zagrebu, Sarajevu i Skoplju.

U knjizi nam nije pisao o svom stvarnom i časnom radu u toj časnoj službi, što bi bilo zanimljivije.

Nije pisao kako je časno i pošteno nabio kesu na glavu i kidnapovao Dušana Reljića, novinara Vremena, 1993. godine, odvezao ga legendarnim belim golfom i dva dana ispitivao o njegovim kontaktima i razgovorima sa diplomatama i novinarima dok je bio dopisnik Tanjuga iz Bona, a zatim ga pustio uz pretnju da se dozove pameti, nakon čega se Reljić preselio u Nemačku.

Ne piše ni o kesi koju je u petak, prvog oktobra 1999. godine, časno i pošteno nabio na glavu svog kolege Vlade Nikolića, kidnapovao ga i u podrumu službe ispitivao da li je meni nešto rekao o planu službe za atentat na Vuka planiran za nedelju trećeg oktobra, kada je i izvršen i kada je služba ubila moga brata Veselina, Zvonka, Gagu i Vučka.

Pokazivao mu je slike iz kafića u kom smo sedeli kao dokaz da mi odaje tajne o planiranom ubistvu.

Time je postao nekažnjeni saučesnik u zločinu, nema ništa ni o časnom radu njegovom na pripremi kidnapovanja Ivana Stambolića surovo ubijenog na Fruškoj gori.

Ali piše kako je bio na sahrani tog Ivana Stambolića uz saglasnost njegove porodice, čime je, kaže, pokazao i dokazao da nema veze sa njegovim ubistvom. Isto kao u ruskoj službi kada Staljin ubije Kirilova a onda ide na sahranu, plače, i nosi mu kovčeg.

Nije pisao ni o kesama koje je nabijao 1999. godine na glave službenika američke ambasade, srpskih državljana, kidnapovao ih i ispitivao o planovima Amerike u Srbiji i kontaktima sa opozicijom.

Nema ništa ni o pripremi ubistva Slavka Ćuruvije, gde je časno i pošteno sa Ratkom Romićem radio šta treba, a supruga mu Olivera Antonić dostavljala časno tajne transkripte razgovora Ćuruvije, jer je radila kao reprodukter u tehnici beogradskog centra Udbe.

Nema ništa ni o kesi na glavi Jugoslava Petrušića, saradnika francuske službe i čelnika grupe Pauk, kidnapovanog i uhapšenog da se iznudi priznanje o navodnom atentatu na Miloševića, i njegovoj stručnosti za atentate sa kamionima punim peska, da bi skrenuli priču sa naše Udbe za atentat na Ibarskoj magistrali.

Mnoge još kese je on odradio jer je korišćen za zadatke gde je potrebna prosta primena nasilja, nije spadao u prvu garnituru kadra, zbog primitivizma, nasilništva i nikakvog obrazovanja.

U Zagrebu je službovao toliko časno i pošteno da su ga Hrvati proterali zbog kontakata i saradnje sa agentima ruske službe GRU, a poznato je javnosti i njegovo časno ponašanje u Severnoj Makedoniji, gde je učestvovao u tuči u parlamentu i organizovao sastanak Srba u Makedoniji sa predstavnicima ruskih službi kada su potpisali sporazum da se zalažu da Srbija, Crna Gora, BiH i Makedonija ne uđu u NATO.

U celoj priči nije važan Guta kesa ni ono što je radio kao surovi državni terorista u službi Slobodana Miloševića.

Važno je i potpuno neshvatljivo da je taj i takav čovek danas na slobodi, piše knjige, krije zločine, i veliča državni terorizam Udbe, legitimiše mešanje u odluke drugih država na nasilnički udbaški način i da je sve to važna tema medija u Srbiji koji nekritički reklamiraju i zločine i takvu politiku.

Neshvatljivo je meni, a verujem i mnogima zašto ga je premijer Zoran Đinđić postavio za zamenika direktora Službe bezbednosti Srbije, kao što je neshvatljivo i Zoranovo savezništvo sa ubicom Legijom petog oktobra.

Znao je Đinđic i da je Guta radio na pripremi atentata na Vuka, na ubistvu Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije, znao je i za kese od Reljića do Vlade Nikolića, znao je i da je Guta mene šamarao sa Markovićem 1993. kada sam uhapšena zajedno sa Vukom, i nije mu to sve bilo dovoljno da ga uhapsi već ga je nagradio visokim imenovanjem u Službi.

Dva meseca kasnije je ubijen.

Ostaje važno pitanje koje niko ne postavlja, zašto je to uradio, zašto je okupljao i nagrađivao Miloševićeve ubice i teroriste, na čemu im je to bio zahvalan i šta im je dugovao.

Ili su svi oni zajedno jedna ista prljava udbaška komunjarska priča.

Nema ni demokratije ni slobode ni Evrope i sveta za nas dok se to zločinačko leglo, Služba bezbednosti Srbije, ne rasturi i potpuno uništi kao u Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj.