Velika bruka za Kraljevčane

U žiriju je bio i naš profesor Bogdan Bogdanović, koji je već realizovao remek dela sakralne arhitekture (Kruševac, Prilep, Mostar).

Rođen sam u Kraljevu te godine i znam, da gotovo nema porodice u kojoj tada nije streljan otac, stric, ujak, brat, ili najbliži komšija. Sve muške glave koje su se zatekle u gradu. Podsetiću javnost, da je Kraljevo tada sa bližom okolinom, imalo oko 12.000 stanovnika. I mada je neumesno porediti ga sa Kragujevcem, kad su u pitanju obe velike tragedije, procentualno je u odnosu na broj stanovnika, više ljudi stradalo u Kraljevu. A streljani su i đaci kraljevačke gimnazije. Po nekim procenama pet do šest hiljada, ali neka novija istraživanja i novi istoričari, kažu oko 2.500.

Spremajući se za ovaj konkurs sedamdesetih, pregledao sam dokumentaciju u Kraljevačkom muzeju. Kao i uvek dotad, Nemci su imali pedantnu i tačnu dokumentaciju (a Muzej možda samo deo te dokumentacije), kucanu „Adler“ pisaćom mašinom, sa imenima, prezimenima, zanimanjem i datumima rođenja streljanih. Bilo je tu i Slovenaca, Čeha, Hrvata, pa čak i Francuza, koji su radili u Fabrici aviona. Muzej je sačuvao i potresna svedočanstva – pisma, koje su taoci pre streljanja pisali svojim suprugama, majkama, sestrama, braći.

Po priči mojih roditelja koji su izbegli u obližnje selo, Nemci su najpre pohapsili radnike fabrike aviona, zatim fabrike vagona, zaposlene na Železnici i na kraju obične građane koje su pozvali u Opštinu da overe lična dokumenta. Sve ove ljude su zatvorili u hale fabrike vagona i u grupama po stotinak ljudi izvodili na stratište i za tri dana, sve ih streljali.

Nakon rata, na ovom stratištu u krugu fabrike vagona, bile su obeležene samo dve velike humke, ograđene stubićima i lancima, kako se to onda radilo na sličnim mestima. To je bila i početna pozicija za sve učesnike konkursa, sa zahtevom da se taj prostor maksimalno poštuje.

Pobedio je rad beogradskih arhitekata Spasoja Krunića i Dragutina Šilje Kovačevića. Naša ekipa „Grupa 13“, dobila je specijalno priznanje za izuzetan umetnički pristup projektu i tekst koji je pratio crteže. Ja lično, kao Kraljevčanin, imao sam čast, da učestvujem u realizaciji nagrađenog projekta. Tada je osnovan i poseban Fond za izgradnju Spomen parka koji je uspešno vodio pokojni profesor Rade Jovetić. Sa tugom i setom se sećam, kako je Spomen park građen i održavan, a svake godine priređivan pomen 14. oktobra, uz učešće svih, tadašnjih republika.

Sve ovo napisah zato što sam ovih dana dobio potresno pismo od „Društva za zaštitu Spomen groblja 14. oktobar“ iz Kraljeva, sa fotografijama koje svedoče o katastrofalnom stanju ovog memorijalnog spomenika koje već dugo traje. Memorijal je razgrađen, delovi ograde odneseni, krstovi polomljeni, ljudi iz okolnih, divlje izgrađenih kuća napasaju stoku i vezuju konje za mermerne stećke, na koje sam i ja svojom rukom ispisivao imena streljanih, a majstori iz sela Kamenice, klesali. Tri stara vagona koji su kao simbol streljanih izbeglica bili dao memorijala su uništena i odneto je sve što se moglo odneti. Amfiteatar za goste potpuno je devastiran.

Posetio sam Kraljevo ovih dana i uverio se, da je stanje zaista nedopustivo. Za razliku od Kraljevčana, Kragujevčani svoj park na 350 hektara, sa 12 stalno zaposlenih, pedantno i uredno održavaju i neguju sećanja na svoje sugrađane koji su stradali u periodu od 14. do 20. oktobra 1941.

Pomenuto društvo „14. oktobar“ u pismu koje mi je poslato, traži pomoć od Mesne zajednice i od Republike, pozivajući se na Zakon o ratnim memorijalima koji reguliše pitanje njihove zaštite. Fotografije koje posedujemo svedoče o velikoj bruci Kraljevčana, koji su svojom nebrigom i bahatošću, oskrnavili sećanje na svoje sugrađane, nevino stradale 14. oktobra 1941 godine.

Autor je arhitekta iz Beograda