Velika i nova nedela BIA: Tekst Dragomira Anđelkovića

Insistirao sam i na otvaranju dosijea nekadašnje i sadašnje tzv. državne (preciznije režimske) bezbednosti ali i rasvetljavanju njenih zločina iz prošlosti. Sve to sam radio ne samo iza zatvorenih vrata već i objavljujući niz tekstova, kakav je, između ostalog, onaj koji je izašao u Danasu 2013: „Državni zločini i (ne)efikasna pravda“. Od svega rečenog, naravno, nije bilo ništa.

Tadašnji prvi potpredsednik vlade – iako je u vreme dok je bio u opoziciji prezirao političku policiju smatrajući da je gnezdo zlodela – brzo je shvatio koliko mu koristi. Bila mu je mrska dok je nije stavio pod svoju kontrolu (i verovatno „prepakovao“ svoj dosije), onda je postala jedno od sredstava produbljivanja i očuvanja njegove uzurpatorske vlasti.

Kako je otprilike govorio: „vrh BIA je koristan ološ“, a on nije gadljiv na bilo šta što može da posluži njegovom samodržavlju. Pogotovo ako se radi o stručnjacima za prikrivenu i otvorenu represiju, podmetanja, montažu, špijuniranje neistomišljenika, prevare. Aleksandar Vučić je brzo pokazao svoje pravo lice, a politička policija u vidu Staljinovih brkova u njega se sjajno uklopila.

U meri u kojoj se sistem transformisao iz kompetitivne autokratije (gde bar postoji privid demokratije) u postmodernu diktaturu (neostaljinizam bez logora smrti), i BIA je skinula masku i sve otvorenije počela da deluje kao nekadašnja zloglasna OZN-a. U to sam se dodatno uverio u petak 11. oktobra, kada sam došao pred studio Slavija info TV, kako bi u 9 časova snimio intervju sa urednikom tog jutjub kanala LJubomirom Stefanovićem.

U prostorijama Slavija info nije bilo nikoga, niti se u iko pojavio u dogledno vreme. Brzo se ispostavilo da su oko 8 sati agenti BIA kidnapovali Stefanovića i odveli ga na tzv. informativni razgovor u svoje prostorije u policijskoj stanici Voždovac (uzgred u demokratskim zemljama nenormalno je takvo spajanje javne bezbednosti i političke policije). Tu je bez mogućnosti da pozove advokata zadržan satima a pošto je pušten nije mu dat bilo kakav dokument koji se odnosi na privođene. Stoga rečeno i nazivam režimskim kidnapovanjem.

Dan ranije, u četvrtak 10. oktobra, Večernje Novosti – gotovo sigurno po nalogu Vučića ili njegovih ključnog jurišnika u BIA, sa namerom da budem diskreditovan u tzv. nacionalno nastrojenom delu javnosti – objavile su bljuvotine upakovane u tekst: „Ko o čemu Dragomir Anđelković o BIA“. U moru tragikomičnih laži tu se posebno izdvaja jedna.

Da sam bio (a možda i ostao) hrvatski špijun. Pominje se neki, kako je rečeno, „kontroverzni hrvatski diplomata“ (što treba čitati kao obaveštajac) Miljenko Pekić, koji me je kao zavrbovao. Tog čoveka niti sam upoznao, niti sam za njega znao do tog dana, ali pošto sam se raspitao ispostavilo se da je stvarno službovao u Beogradu u vreme dok je predsednik Srbije bio Boris Tadić, a vodeću ulogu u vladi imala Demokratska stranka (koje sam inače intenzivno kritikovao zbog popustljivog odnosa prema Hrvatskoj, koju smo mogli da pritisnemo pred ulazak u EU kako bi poboljšala položaj srpske manjine).

Istog dana u vidu izjave za kanal Srbin info reagovao sam na takve gluposti. Nalogodavce iz BIA najverovatnije je najviše je pogodilo to što sam istakao da su ili potpuno nesposobni, ili je Aleksandar Vučić bio saradnik tok Miljenka Pekića. Koliko znam on je bio spreman da šuruje sa bilo kim da bi srušio ondašnju vlast (Šarići, Milo Đukanović, francuske i druge zapadne službe pošto je Tadić odbio da preda sever Kosova). Što onda ne bi radio i sa Hrvatima? Pogotovo što očito i sada ima dogovor za HDZ-om da pred hrvatske izbore on napada njih, a pred srpske oni njega, i tako međusobno podižu rejting.

Iako toga nisam svestan, moguće je da sam kod Vučića i upoznao tog hrvatskog obaveštajca. Ako i nisam a BIA „misli“ da sam sa njim sarađivao (a iz teksta proizlazi da to odavno zna) kako je onda mogla da dopuste da se ko zna koliko puta sretnem sa predsednikom srpske vlade i zatim predsednikom Republike Srbije?

Da li je onda možda BIA prošarana hrvatskim špijunima pa pomaže otok informacija u obaveštajne strukture susedne zemlje (poznato je da Vučić u svom krugu olako govori i o onome što može da se nazove državnim tajnama)? Naravno, sve to su prazne priče jer je tekst satkan od laži, ali se iz onoga što sam rekao jasno vidi do koje mere su površni i nesposobni oni koji vode BIA. Oni očito nisu želeli da bude snimljen nastavak priče o njihovim nedelima (a to je bilo dogovoreno preko „otvorene“ linije koju nesumnjivo prisluškuju).

Napoleonov sekretar Luj Burjen u svojim memoarima (1829) izneo je stav da je francuski car bio ubeđen da politička policija mnogo više izmišlja nego što otkriva bitnih stvari, uključujući i zavera. One koje „razotkrije“ uglavnom su nameštene, a one koje se dogode nije sposobna da detektuje, ili je i sama u njih umešana.

To još pre važi za tzv. srpsku specijalnu službu koja je u potpunosti svedena na agitprop-batinaški servis SNS-a. Ta činjenica se ne sme zanemariti, jer iako je „služba“ nesposobna da štiti državu, predstavlja ogromnu opasnost za sve one koji se ne slažu za Vučićevim opskurnim režimom.

Otuda, čak i oni kojima iz (geo)političkih razloga nije po volji, kako se obično ocenjuje, naglašeno nacionalno orijentisan kanal Slavija info, morali bi da reaguju zbog represije sa kojom se suočio LJubomir Stefanović.

Sada je pod udarom Vučićeve „udbe“ on, a sutra može da bude bilo ko od novinara i urednika N1, Nove S, Danasa i drugih medija, koji nisu pod kontrolom vladajuće garniture.

Autor je politički analitičar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.