Traganje za onim što pozitivno utiče na kvalitet jeste prirodna ljudska težnja. Istraživanja su pokazala da kad se dostigne jedan određen stepen ekonomskog razvoja, povećanje ekonomskog blagostanja nema nikakvog uticaja na subjektivan osećaj blagostanja. Nekada su ljudi primećivali jedni druge i obraćali pažnju jedni na druge, vodilo se računa o onom „što je red“. Znalo se ko je ništarija, a ko čovek.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Standardna društvena norma je bila preduzimanje individualne akcije kako bi se otklonila devijacija, u najopštijem smislu reči. To je bilo vreme u kome se nije pisalo u novinama o slučajevima kada bi neko pojurio kradljivca i sprečio lopovluk već bi komšiluk danima čestitao lokalnom heroju, a njegovi bližnji bi se tim činom ponosili, dok bi lopov bio osramoćen i u zajednici se znalo i o jednom i o drugom. Pre 33 godine, u Beogradu su prolaznici jurili ubice turskog ambasadora. Znalo se šta je zločin i smatralo se da ljudi treba da pomažu jedni drugima. Danas, na ovim prostorima, sramota je izgubila smisao, a granice i kočnice za društveno neprihvatljivo ponašanje su izbledele. Mi danas živimo u moralnom relativizmu, jer kako drukčije kvalifikovati stanje u društvu u kome je moguća popularnost (kao nešto što je društveno pozitivno) onih koji su pravosnažno osuđeni za krivična dela poput krađe (kao nešto što je društveno negativno). Srbija danas je društvo u kome je moguće da dokazani kriminalci imaju fanove koji izjavljuju i: „voleli bi je i da je ratni zločinac“ i „pa šta, svako bi ukrao da može“. U takvim okolnostima, verovatnoća za viktimizacijom pojedinca raste, dok istovremeno opada verovatnoća za njegovim ili njenim funkcionisanjem i realizacijom u nekim društveno određenim okvirima.
U kriminologiji se održivost fenomena organizovanog kriminala između ostalog objašnjava i time da onima koji u njemu učestvuju omogućava viši stepen verovatnoće za životno funkcionisanje nego što je to država u stanju da obezbedi, da predstavlja alternativni poredak sa visokim stepenom predvidivosti u međusobnim transakcijama. Prirodno je da imaš potrebu da ujutru možeš da izađeš na ulicu i stigneš bezbedno tamo gde si krenuo bez da te neko telesno ugrožava. Takođe, prija kad ti kažu dobar dan i doviđenja, kad ti se neko nasmeši, ili pokaže ljubaznost na neki način tako što će pozvati lift jer su ti ruke pune ili će ti pomoći da spustiš kolica s bebom, a rampe nema i stepenice su oštećene. Ali to se sve ređe dešava. Zato je subjektivan osećaj da se bolje živelo u prošlim vremenima, jer je subjektivan osećaj dobrobiti bio veći. Čovek intuitivno očekuje pomoć od drugog čoveka, da ako mu pozli neko će priskočiti da pomogne. Profesor Živojin Aleksić, koji je kod nas utemeljio kriminologiju, govorio je da bi čovek trebalo da ulazi u SUP kao u dom zdravlja, sa istim očekivanjem – da mu se pomogne. Građanin koji plaća porez očekuje da saobraćajni policajac kazni učesnika u saobraćaju koji divlja, da pauk odnese bahato parkirano vozilo. Ali, kad oni od kojih imate određena očekivanja njih ne ispunjavaju, ljudi to doživljavaju kao viktimizaciju. Kad su ljudi dnevno viktimizovani zbog „prekršaja“ tipa penzioner ste, pa je iznos vaše penzije relativna kategorija koja zavisi od tog ko je na vlasti (što je u skandinavskim zemljama nezamislivo), menja se osnov očekivanja od drugih, institucija i drugih članova zajednice.
Danas u Srbiji imamo šizofrenu situaciju između pokazatelja kolektivne dobrobiti (neprijatno nam je mnogo dobro) i subjektivne dobrobiti (kako prehraniti porodicu ceo mesec, kako se lečiti, kako školovati dete). Prema globalnim istraživanjima, Srbija je po subjektivnom osećaju dobrobiti u grupi zemalja u poslednjoj trećini, a po osećanju očaja – treća (ispred nas po stepenu očaja prednjače samo Venecuela i Iran). Savremeni norveški filozof Hans H. Grelan piše o neophodnosti razmišljanja o svojim osećanjima – moramo da razmišljamo o osećanjima ne samo da bismo razumeli sebe, već da bismo razumeli i druge. Osećanja nam mogu dati uvid do koga ne možemo doći na drugi način.
Čini da je opšte mesto popularne kulture u Srbiji danas „hleb bez motike“ što se u savremenoj iteraciji ispoljava kao „kombinacija“, „završavanje posla“. Svedoci smo formiranja različitih supkultura, članstvu u klubovima, pripadanju nekoj ekipi, čak uključivanju u kriminalni milje, a ta potreba da se aktivno funkcioniše u stabilnim, izvesnim okvirima istovremeno može objasniti uspeh naših ljudi kao gastarbajtera i ukazati na ono što se u tradiciji humanističke psihologije opisuje kao samoaktualizacija ? potreba za ispunjavanjem vlastitih potencijala.
*Autorka je istraživačica na Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
