Veliki narod i mali Putin

Ova parafraza našeg pesnika kodnog imena „ČUDE“, najbolje opisuje iskompleksirane političke egomanijake od Hitlera i Staljina do Vučića i Putina. Tom narcisoidnom lideru skandiralo se ime ovih dana u Beogradu, na skupu koji su nepismeni tabloidni štakor-novinari nazvali: „Protestni skup podrške Rusiji i ruskom narodu“, kao da se može u isto vreme biti za i protiv, i protestovati i podržavati.

Ili kao da je Ukrajina napala Rusiju a ne obrnuto. Taj miting nije okvalifikovan na pravi način ni u ozbiljnim novinama. „Srbija će danas ući u svetske anale beščašća, kaže se u jednom komentaru.

Mi smo jedina zemlja u Evropi u kojoj se na ulicama glavnog grada podržava agresor koji je napao suverenu državu u kojoj stradaju nevini građani.“ Taj skup međutim nije bio spontan a još manje masovan izraz ljubavi prema Putinu, već organizovana manifestacija velikog Putinovog podrepaša Vučića koji je pred ruskim hazjaninom manji od crva, kako ga je lepo prikazao veliki karikaturista Koraks.

Srpski politički samodržac, licemer i šibicarski manipulator, izveo je čašicu svojih sledbenika nasilnika i plaćenika zvanih Delije, Obraz, Dveri i Zavetnici da klicanjem Putinu opravda glasanje za osudu Rusije prethodnog dana u Ujedinjenim nacijama. Svaki civilizovani građanin Srbije, za razliku od Vučića i njegovih parapolitičkih satelita, ne voli Rusiju zbog tenkova, raketa i atomskih bombi, niti zbog Lenjina, Staljina, Brežnjeva ili Putina. Svaki prosvećen čovek Evrope i sveta voli Rusiju zbog njene nauke, kulture, umetnosti i sporta.

To je ono što Putin ne razume kad kreće da ispravi, kako je rekao istorijsku grešku Rusije koja je dozvolila stvaranje države Ukrajine. Silom oružja hoće da denacifikuje i pacifikuje suverenu državu i njene građane. I još gore od tog cinizma, otvoreno je zapretio: Ukrajina će nestati.

U istoriji Rusija je uvek bila slavljena kada se uspešno branila od Napoleona do Hitlera, ali i osuđivana kada je vršila oružane agresije kao nekada na Mađarsku i Čehoslovačku ili kao Gruziju i Ukrajinu u 21. veku.

Nijedna zemlja na svetu međutim nema toliku armiju svetski poznatih slavnih i voljenih generala nauke, umetnosti i sporta. Velikan svetske književnosti Lav Tolstoj je povodom rusko-japanskog rata još 1904. godine napisao i ovo: „LJudi moraju da znaju da su razlozi za ratove uvek takvi da na njih ne vredi trošiti ne samo jedan ljudski život, već ni stoti deo sredstava koja se troše na rat. Sve je to izgubio iz vida Vladimir Vladimirović kada je krenuo da leči svoje komplekse uništavanjem Ukrajine.

Najbolju poruku njemu u tom smislu dao je poznati hrvatski kompozitor, tekstopisac i novinar Mario Mihaljević. Poruka glasi:

NJEMU

Da si uživao u Jesenjinu ili bar do pola pročitao Anu Karenjinu,

ostavio bi na miru Ukrajinu. Da si takvog soja, pa da si pročitao Tolstoja,

okanio bi se svakog boja. Da si se divio Puškinu znao bi istinu,

a da si se smijao uz Iljfa i Petrova razlikovao bi cveće od korova.

Da si barem jedanput uz Čajkovskog plakao ne bi tuđe granice preskakao,

da ti je Dostojevski bio pri ruci kad se nađeš zbog dileme u muci

ne bi tu široku, divnu rusku dušu izgubio pa ne bi sigurno nikoga ubio.

Na sličan način o ratu u Ukrajini razmišlja i sve veći broj javnih ličnosti u samoj Rusiji. Primera radi, Marija Baronova, glavna urednica Radio-televizije Rusije, podnela je ostavku uz ovakvo obrazloženje: „Nisu se naši dedovi za ovo borili. Sve je izdano, sve je pogaženo.

Pre nedelju dana sam pisala o NATO propagandi, pričala o rusofobiji, ali se pokazalo da su oni potpuno u pravu. Ako sam izabrala da budem sa Rusijom, to ne znači da treba da budem u totalitarnom sistemu, da ćutim i da se radujem što se režim koji ne želim ni u svojoj zemlji, eksportuje negde drugde.

A ovaj režim će konačno naše živote pretvoriti u jedan beskrajni pakao. Ma šta? Već je pretvorio.“ Kraj citata. Ovo je previše čak i za one koji ne umeju da razmišljaju.

Autor je novinar