Veliki ruski rulet sa američkim punjenjem

„Moćni uvek misle da imaju ‘veliku dušu’ i širinu pogleda koja im omogućuje da vide više od slabih. Duboko u korenu kombinuje se divljaštvo sa uverenjem u ispravnost onoga što se radi i tako se stvara imperatorski mentalitet, a na izvestan način se može reći da tako nastaju i sve strukture vlasti i dominacije.“

Od Srbije se sada zahteva da se prikloni planetarnoj vladi predvođenoj NATO-m, u opkoljavanju Rusije, uključujući i medijsku mantru, onu koju je najpreciznije definisao Karl Kraus u svojoj monumentalnoj drami „Poslednji dani čovečanstva“, koja predstavlja najbespoštedniju kritiku stvaranja ratne psihoze i ratne medijske propagande čije su žrtve nesagledive.

Krausova drama, započeta 1914. godine, a završena 1922, nije bila projekcija klasične apokalipse nego nestanka sveta kakav je do tada bio, „jučerašnjeg sveta“. O „jučerašnjem svetu“ sigurno ne treba imati iluzija, ali neverovatna je ravnodušnost sa kojom javnost i na Istoku i na Zapadu prihvata taj apokaliptični scenario samo kao odmeravanje snaga velikih sila. Naslov Krausove drame bi se danas mogao uzeti u svom bukvalnom značenju, jer je podmetanjem ukrajinskog rata zapravo anticipiran poslednji rat čovečanstva. Zbog analogije sa aktualnim događajima vredi navesti bar odlomak iz prvog čina prve scene koja se odigrava na korzou ulice Ring:

Jedan Bečlija (drži pred bankom govor):

… Stvar za koju ćemo se dati jeste ispravna, tu nema da nema, i zato vam kažem, Serbien muss sterbien!

Glasovi iz gomile: Bravo! Tako je! Srbija mora umreti! Ili hoće ili neće! Veličanstveno! Svaki mora da umre!

Jedan iz gomile: A svaki Rus…

Jedan drugi (urla): … u glavu pljus!

Treći: Svaki Rus budalus! (smeh)

Četvrti: Metkom pljus!

Svi: Tako je! Metkom pljus! Bravo!

Sto osam godina kasnije istorija se ponavlja, baš kao farsa koja ogoljava lice savremene Evrope. Podela sveta koju instrumentalizuju Evropa i Amerika, kroz politiku, kulturu, umetnost i sport dobila je svoje najbestidnije lice. Plamti novi Index librorum prohibitorum.

Italijanski univerzitet iz Milana izbacio je iz nastave sve lekcije o Dostojevskom „da bi se u vremenu jakih tenzija izbegla bilo kakva polemika“. Od sportista i umetnika se zahteva da se izjasne. Javnost u tim zemljama gotovo i da ne reaguje, bez trunke otpora ređaju se vesti o izopštavanju živih i mrtvih. Na komemoraciju u znak počasti srpskim žrtvama hrvatskog „Bljeska“ nisu došli ambasadori nekih zemalja, jer je bio prisutan ruski ambasador!

Sve bi se to moglo uzeti kao jedno od lica politike i propagande, da nije u pitanju jedna druga opasnost. Ruski rulet sa američkim punjenjem ulazi u novu fazu. Evropa i Amerika se grčevito bore za nastavak rata. Scenario se ponavlja, opet je to medijski i propagandni rat, s tom razlikom što je NATO u prvi mah podvio rep, a novinarima je bojno polje suženo pod pretnjom kazne za lažno izveštavanje.

Ko god da stoji iza toga i koji god projekat da je u pitanju, čišćenje teritorije, iseljavanje stanovništva i punjenje Evrope, otimanje privrednih resursa, bitka za dominaciju, razvoj ratne industrije i ko zna šta još, svedoci smo, zapravo, zločina protiv čovečnosti i čovečanstva najvećih razmera. Sve je to „govor i slika onoga što je sad, što će biti u velikoj i promenljivoj i večitoj drami ljudskog postojanja“ pretnja i strah, „bolna misao… da je ceo svet postavljen na nekoj strmini uvek u opasnosti da se surva u haos“ (Ivo Andrić).

Čovek je malen pred istorijom i onim što se u njenim dubinama krije. Posebno je sićušan pred „složenim i zamršenim klupkom odnosa“. Ta složenost baca svetlo na današnji sukob, koji tinja vekovima, koji postoji u temelju kultura, kao zapaljivo, nemirno i trusno područje koje može, poput zemljotresa, iznenaditi u svakom trenutku i danu. Istorija sveta mogla bi da se napiše samo sa stanovišta ratova, posle kojih pobednici tu istoriju pišu, a poraženima ostaje istorijska istina koju su napisali pobednici.

Istoričari se posle ratova bave istorijskim okvirima događaja, zanemarujući pojedinca koji strada u ratnim vremenima. U svemu tome nestane čovek. Ljudi vremenom postaju brojke i izgubi se suština ratnih pošasti. Istorija pravi najneverovatnije obrte koje diriguju ekonomski, politički i geostrateški interesi u kojima se ljudsko lice zatamni do neprepoznavanja.

Pre 104 godine, na proslavi Vidovdana u Americi 1918. jedan ugledan čovek, dr Stokton Akson (1867-1935), univerzitetski profesor engleske književnosti, predavač na Prinstonskom univerzitetu, tokom rata generalni sekretar američkog Crvenog krsta, pre nego što je pročitao pismo svog zeta Vudrou Vilsona, upućenog Srbima rekao je ovo:

„Srbija predstavlja veliki junački narod koji najviše voli baš ono što i mi u Americi najviše volimo – slobodu! Četiri stotine godina pre no što smo se mi u Americi domogli tog dragocenog blaga, Srbija se borila za njega baš kao što se za slobodu bori i danas. Stoga vas, Srbi, pozdravljamo! Mada vaša zemlja leži daleko od naše i mada nam vaš jezik čudno zvuči, vi ipak govorite jezikom koji mi razumemo – jezikom slobode, jezikom koji Nemačka prosto ne može da shvati – a pod ‘Nemačkom’ podrazumevam celu bandu!“

Jedan vek kasnije, Srbiji se sa istog mesta poručuje da se našla na liniji vatre i da joj preti opasnost da postane nesaglediva kolateralna šteta. Mogućnost da sačuva nezavisnost svedena je na nulu. Nema političke neutralnosti. Mogućnost da bude most između Amerike i Evrope s jedne strane i Rusije i Kine s druge, puka je utopija. Od Srbije se zahteva da izabere stranu, mora da se prikloni onamo gde joj se crno piše da se ne bi našla tamo gde će joj se pisati još crnje. Takva ponuda bila je na stolu i 1941.

Zbog onoga što je usledilo Andre Malro je 29. juna 1975. godine u posveti Narodnoj biblioteci Srbije napisao: „Dok su, u najmračnijim časovima poslednjeg rata, posle Varšave, Roterdama i Denkerka, preostali narodi predavali Trojnom paktu svoju sudbinu i svoju teritoriju, Beograd se, jednog prolećnog jutra 1941, pobunio. Sa svim svojim narodom on je izabrao slobodu, dok se ceo kontinent pokorio… Ljudsko dostojanstvo, koje je uvek skupo koštalo vašu zemlju, još nadahnjuje njenu nezavisnost.“

U svakom slučaju, jedna stvar je jasna: ne treba se svrstavati ni za Ruse ni protiv Rusa, ni za Ukrajince ili protiv Ukrajinaca. To je zamka koja služi da se zaklone pravi krivci za ovaj „udruženi zločinački poduhvat“.

Autor je novinar