Veliki zeleni

Mladi, tridesetogodišnji lider Zelene levice, od oca Marokanca i majke indonežanskog porekla, ili tako nekako, ali sad svakako sin Holandije, bljesnuo je ulogom koju je hrabro uzeo na sebe, i sa kojom je dobio poverenje izvanrednog broja glasača. Govorio je sve suprotno holandskom filofašisti (koji se sad teši da je duh izašao iz boce, i da se u nju neće vratiti), i svoju marginalnu partiju od četiri poslanika ubacio u centar zbivanja sa četrnaest. Nisu poslanici važni koliko činjenica da je upravo rast Zelene levice osujetio Vildersa. A to nije pobeda bitna samo za Holandiju: ona je, pre svega, važna za Evropu, onu koju smo znali, i – smem li to reći – koju smo voleli. Na redu je Francuska. Ako se oporavak bude nastavio, to može biti znak jedne nove političke dinamike. (To može biti znak da dolaze bolji dani.)

Pa i za nas? Ne znam šta bih vam rekao. Naša je politička degeneracija ozbiljna, i izlaz iz nje – ako dobro zapažam – ne vidi se u njenom lečenju nego u njenom snaženju. Kolektivna hipnoza, recimo, koja obuzima značajan deo društva na pojavu jednog političkog šarlatana zabrinjavajuća je pojava, signal da je bolest uzela maha, i da izbor terapije gori je od same bolesti. Verujem da ćete onda razumeti zašto sam pričao čitavu ovu priču o Holanđaninu. Ako, pak, niste, evo kazaću: osmotrite još jednom toga dečka Jesse Klavera, obavestite se o njemu sa svih strana, i stavite pored njega lek koji smo mi smislili da će nas spasiti od trulih elita i korumpirane vrhuške. Jesse Klaver i Beli Preletačević. Kako vam izgledaju? Ako vam je dobro, onda ništa, što bi rekao Peščanik.