Velimirov put

Tamo mi je bilo najlepše. Tamo sam rođen i tamo ću ostati zauvek. Ne znam zašto su me ostavili ovde? Pa, znaš kako… Malo navalili ovi iz grada, a i porodica. Sahraniće te pored tvoje Lule. Tako i treba da bude.

Ovde su zaslužni. Za šta? Za sve ono što su učinili u životu. Ali, ja nikad nisam hteo da budem ovde. Ima sjajnih i velikih ljudi, ali ima i onih drugih, sa kojima ne bih delio ni dan, a kamoli večnost.

Nisam bio na sahrani. Rekao sam ti da neću doći. Ne mogu. Pametno. Ne bih ni ja, ali kažu da bi to bilo nepristojno od mene. Da stojim tamo, a ti da ležiš. Niti možemo da se gledamo, niti da pričamo, niti da se smejemo, da nađemo nekog, pa da ga zezamo i plašimo. A i ne mogu da slušam ove tragičare što su mrsomudili o tebi sve i svašta. Ćuti. Dobro da i ja nisam morao da ih slušam.

Pričali su mi neki, koji su bliski sa smrću, da im se žalila na Batino ponašanje i neprofesionalan odnos prema njoj. Pokušavala je poslednjih nekoliko godina da izvrši svoj zadatak, ali nikako nije mogla da mu priđe. Ili počne da puca na nju iz mitraljeza, iz puške, pištolja. Kad mu priđe malo bliže, baci bombu. Nikako nije mogla da ga uhvati na legalu.

Nikada u celoj svojoj smrti nije imala ovako težak slučaj, kao što je Velimir Bata Živojinović. Pratila ga je po bolnicama, boravila u stanu, bila na Kubi, išla je i u Batinu rodnu Koraćicu, u Batinu kuću. Vikala mu sa kapije – Živojinoviću, dolazite ovamo, da ne bih ja došla po vas… Dođi. Jebote onaj koji te napravio… Živojinoviću, shvatite da je ovo neminovno i smirite se! Sad ću ja da te smirim i pripuca na nju pištoljem walther P38, u odličnom stanju.

Struže smrt niz put i mrmlja sebi u bradu – Ovaj je lud. Totalno. Jedan čitav eon nisam imala ovakav slučaj!

I onda je došao taj dan i ta noć i taj tren, kada si kao Arsen u Isakovićevom „Trenu“, preispitivao svoj život. Ne bi te ona ni tada uzela, ali već si bio umoran od te igre s njom.

Jesam, bio sam mnogo umoran i rekao sam: ‘Ajde, idemo. Znam da si tu. Izađi ispod kreveta. Dosadna si ko proliv. Vidi na šta ličiš? Propala si od kada me juriš. Umrećeš pre mene… Nasmejao sam se i zažmurio.

Kad god bi mu se smrt približila, on je snagom svoje volje, čiju jačinu drugi nisu posedovali, u mislima prizivao sve one kojima je udahnuo dušu i život. Bilo ih je preko tri stotine. Poređali bi se oko njega, napravili živi štit i smrt je morala da ustukne. Tu su bili i Duje iz „Vlaka bez voznog reda“. Jurio je nepreglednim močvarama Miloš u Sašinom „Tri“ i Mirta u „Skupljačima perja“, borio se sa Bekimom u belom, pa krvavom perju, tu je, pored njega i Bogoljub, koji je doručkovao sa đavolom, preplivavao je Nikola Sutjesku i Stole Neretvu i Šopenhauer u „Idemo dalje“, čuvao mu je leđa, sa Profesorom iz hrastove šume…

I ko zna šta sve nije bio. Ni gde je bio. Ni s kim je bio. Ni on sam više ne zna.

Snimao je i po tri-četiri filma u isto vreme, na raznim lokacijama bivše Jugoslavije. Nikada nije kasnio. Bio je vrhunski glumac i profesionalac.

Grabile su filmadžije od Bate nemilosrdno sve što je imao u sebi, a imao je mnogo. Čitavo bogatstvo. I davao je sve i još više i bio je umoran. Mnogo.

Kad smo se poslednji put videli? Godinu pre nego što si otišao. Našli smo se u onoj velikoj zgradi na Novom Beogradu, svako svojim poslom. U povratku stali smo pred stepenicama koje su bile široke, strme i dugačke. Krenuo si prvi. Gledao sam te ispod oka. Malo si se zaneo i stao. Bato, uhvati me pod ruku. Zašto? Imam uvek neku nesveticu kad silazim niz stepenice. Gledali smo se. Nasmejao si se šeretski. Zajebavaš me. Sad sam za trenutak video oca. Gde? U tebi. I on je malo teže silazio niz stepenice i uvek sam se plašio da ne padne. Opet je stao. I ja sam stao. Opet smo se gledali. Tvoj otac nikada nije pao. Ni ti, Bato. Došli smo do automobila. Čekao ga je za volanom stariji čovek. Čuvaj se, Bato. Hoću. Čuvaj se i ti. Zagrlio sam ga. I on je mene. Tad sam te poslednji put video.

Kad si me zagrlio, osetio sam da nemaš više snage. Više si se odmarao tih par sekundi. Kao umoran bokser kada zagrli drugog da malo predahne.

Gledao sam auto kako odlazi i vraćao se u prošlost…

Snimali smo film u Tuzli. Bata je završio snimanje u podne. Čekao ga je šofer ekipe i auto da ga odveze do Beograda. Pitao me je da li hoću s njim? Imam još jedan kadar. Čekaću te onda. Obećavam. Taj kadar je došao na red tek u sedam sati uveče. Nekoliko puta sam ga molio da pođe i da me ne čeka. Nije me ni slušao.

Krenuli smo u osam uveče. Već je pao mrak. Bila je jesen. Pred ulazom u Beograd prošla je ponoć. Rekao mi je da mu je danas slava i da će ga Lula lepo dočekati. I gosti su otišli i popa. Jeo sam se živ. Bato, zašto nisi pošao ranije, molio sam te toliko puta. Rekao sam ti da ću te čekati. Kaži Luli da sam ja kriv. U, ako me to ne izvuče, neće ništa. Smejao se onako kako samo on ume. Glasno. Srdačno. Zagrlio me je da su kosti počele da mi pucaju i podigao uvis kao pero. ‘Ajd laku noć. Laku noć. I pozdravi tvoje. Hoću. I ti tvoje. I srećna ti slava, Bato… Nije me čuo. Već je otrčao ka kući.

Zeznuo je i slavu i sve oko nje, samo zato što mi je rekao da će me čekati i da ćemo se zajedno vratiti u Beograd. Obećao je. Dao je reč. Časnu. Čast!

Snimala je moja Jovana neku seriju u kojoj je i Bata igrao. Dođe kući. Kaže – Ćalac, pa, Bata je gori od tebe. Što? Stalno nešto zakera. Jesi li ručala? Smanji te cigarete. Ne sedaj na tu stolicu, klimava je. Ogrni se ovim kaputom, zahladnilo je. Brine se za tebe. I ja bih brinuo za njegovu unuku Dinu.

Nisam išao da ga posetim. Jedanput sam se čuo telefonom sa Lulom. Rekao sam joj da mi je žao, ali ne mogu da dođem, da ga gledam u oči i da mu kažem koliko ga poštujem i koliko ga volim. Nismo mi iz tog filma, a i počeli bi da se smejemo. S druge strane tišina, a onda Lula kaže – Čedo. Zna on to.

Saznavao sam iz novina ono što sam znao. Koliko je jak. Kako pobeđuje bolesti. Jačeg i hrabrijeg čoveka nisam sreo u životu.

Retki su takvi ljudi. Pridobiju te i možeš im oprostiti i neke gluposti i greške koje su činili tokom svog života.

Moje poštovanje Velimira Bate Živojinovića je neizmerno.

Autor je dramski umetnik