Verujem, cenjena glavo, da si i učio pravo

Građanima Srbije su tokom godine u više navrata uskraćena prava, pa se postavlja pitanje šta je dovelo do toga da osoba kojoj je dat institucionalni karakter ne deluje u okvirima svoje nadležnosti, odnosno ne radi svoj posao.

Zaštitnik građana ovlašćen je da pokrene postupak za ocenu ustavnosti nekog akta, na šta bi Ustavni sud morao da reaguje.

Policijski čas uveden je naredbom ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića (Naredba o ograničenju i zabrani kretanja lica na teritorije Republike Srbije).

Za uvođenje policijskog časa tokom vanrednog stanja ovlašćena je isključivo Vlada (čl. 200 Ustava).

Bez obzira što ministar nije ovlašćen za donošenje ovakvih naredbi, Vlada je potom donela uredbu (Uredba o prekršaju za kršenje Naredbe ministra unutrašnjih poslova o ograničenju i zabrani kretanja lica na teritoriji Republike Srbije) koja propisuje i prekršajnu i krivičnu odgovornost i takođe nije u skladu sa Ustavom (čl. 34 Ustava).

Da je pravni sistem države na čijem je čelu „vrhunski“ pravnik zakazao, delom je potvrdio i Ustavni sud, ali ne na inicijativu Zaštitnika građana.

Očigledno da je donošenje ovih akata na snagu bilo na štetu građana, pogotovo onih koji su prekršajno i/ili krivično odgovarali za kršenje tadašnjih mera.

Nezavisna institucija dužna da reaguje svoju dužnost nije ispunila, te su građani bili prepušteni protivpravnoj represiji države.

S druge strane, ombudsman Zoran Pašalić je tek početkom prošlog meseca zatražio da se sprovedu disciplinski postupci protiv policijskih službenika koji su bili zaduženi za postupanje po prijavama građana o okupljanju „nepoznatih lica na krovovima stambenih zgrada“.

Tada je u saopštenju naveo da policijski službenici nisu utvrdili identitete, niti razmotrili postojanje osnova za podnošenje prekršajnih prijava.

Tada se među „nepoznatim“ licima nalazio i narodni poslanik Vladimir Đukanović.

On je krajem marta, početkom maja, zajedno sa huliganima učestvovao u bakljadi u znak podrške vlasti, a protiv dela opozicije, te izvršio krivično delo izazivanja javne opasnosti (čl. 278 Krivičnog zakona) za koje je zaprećena kazna od šest meseci do pet godina zatvora.

Ovde nije kraj propustima Zorana Pašalića.

On i njegov tim lično su pratili očigledno nezakonito postupanje policijskih službenika tokom jula meseca na ulicama Beograda.

Mnogi video-zapisi i fotografije policijske brutalnosti danima su kružili medijima i društvenim mrežama.

Uprkos svemu tome izveštaj Zaštitnika građana nikada nije objavljen, a on je konstatovao da nije bilo prekomerne sile prema učesnicima protesta.

Pored svega pomenutog, kao nezavisni organ nije obavio ni nadzor nad radom Ministarstva zdravlja.

Povodom informacija o prikrivanju podataka o broju zaraženih i umrlih nije preduzeto ništa.

Tako su građani Srbije ostali uskraćeni da istinito, potpuno i blagovremeno budu obavešteni o pitanjima od javnog značaja (čl. 51 Ustava), a odgovornost za uskraćivanje Ustavom zagarantovanih prava završila se medijskim obraćanjem dr Predraga Kona.

Rad nezavisnih institucija u Srbiji ogleda se kroz rad osoba sa institucionalnim karakterom poput Zorana Pašalića, Zagorke Dolovac i drugih.

Institucije se potpuno ugašene, pa čak i one koje uživaju imunitet koji im omogućava nezavisnost i samostalnost u radu.

Ombudsman je ostavio na milost i nemilost vlasti građane Srbije, bez obzira na sve zakonske okvire koji mu omogućavaju da štiti njihova prava i slobode.

„Čast je čast, a vlast je vlast“, a šta će beščasnici poput zaštitnika građana kada ovom ugnjetavačkom režimu dođe kraj?

Autor je student Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu