Verujem da će opet doći bolji dan

Ko hoće da vidi raj pre nego što ode u njega, ukoliko nije viđen za pakao, neka ode na Mljet. Veče. Sedimo sa Darinkom, vlasnicom soba koje izdaje. Crnogorka iz Lovćenca, zaljubila se u lepog kapetana Grgu. Izrodili troje dece. Ceo Mljet i cela Sobra bili su prisutni kad je uplovio brod u kome je bila Darinka. Svi su hteli da vide kakva je to crnogorska lepotica začarala njihovog kapetana Grgu. Prišli su jedno drugom. Zagrlili se. Grga je Darinki na uvo rekao tiho, pomalo preteći: Dare, ne ljubi me triput pred cilim ovin svitom, jebaću ti majku!

Sa nama je svako veče i Dragana. Pobegla iz Sarajeva da bi još poživela. Muž Franjo, Hrvat. Četvoro dece. Pijemo hladno pivo. Tu je i Nero, Darinkin kuca. Došao da ga češkam po glavi. Pridružuju nam se Robert, njegova supruga Dona i desetogodišnji sin Lion. Dolaze iz Zagreba već četvrtu godinu. Sedimo svi zajedno. Lionu donosim stolicu iz naše sobe. Seda bojažljivo pored mene. Osećam to. Postavlja mi prvo, od nekoliko pitanja koja će mi postaviti.

– Zašto u vašim serijama Srbi govore bre? I što to znači?

– Daj, Lion, nemoj postavljati tako glupa pitanja – prekorno je rekla majka Dona.

– Zašto glupo pitanje? Pitanje nije lako, ali ću pokušati da ti odgovorim.

– To ti je kao kod Bosanaca đe si, bolan?

Ulazi u razgovor Darinka. Počinju svi uglas da govore:

– Ili kada kažu đes ba?

Dolazim do reči.

– Ovo đe si, bolan može, samo ima nastavak: Đe si, bolan, nisam te vidio sto godina, jebo ti mater svoju.

Lepa tišina. Lion se stidljivo smejulji.

– Izvinjavam se svima, ali na pitanje mora da se odgovori iskreno. Jedna varijanta je i đes ba. U Srbiji, kada se sretnu dva prijatelja, zagrle se, izljube i kažu jedan drugom: De si, bre, jebem te u glavu. Tu sam, a gde si ti, steram ti ga majke. Tako otprilike počinje srdačan razgovor jednog dobrog dela Srbije. Ima i učtivijih dijaloga, ali su ovi prisutniji.

Svi ćute. Supruga me gleda pomalo prekorno. Lion stavio ruke na usta i smeje se. Gleda me u oči i počinjemo razgovor.

– Odakle ste vi?

– Iz Srbije. Iz Beograda.

– Moj tata je išao u Beograd, a ja sam se plašio da ga ne ubiju.

Robert objašnjava.

– Bio sam prije nekoliko mjeseci prvi put u Beogradu. Poslovno. Lion se bojao da mi se što ne dogodi.

– I mene su upozoravali da ne dolazim u Hrvatsku. Da ne idem sa beogradskim tablicama na Mljet.

– A vi ste ipak došli?

– Jesam.

– I niste se bojali?

– Ne. Kao i tvoj tata kada je išao u Beograd. Ja mislim da se ljudi sa čistom savesti ne trebaju ničega bojati.

– I ja tako mislim… Vi ste prvi Srbin koga sam vidio u životu.

– Veliko mi je zadovoljstvo.

– Moj tata je bio u domovinskom ratu.

Robert i Dona pokušavaju da prekinu razgovor.

– Lione, da li hoćeš da nastavimo razgovor?

– Da.

– Tvoj tata se borio u domovinskom ratu?

– Jeste. A da li ste vi bili u ratu?

– Ja sam bio u ratu koji sam vodio protiv rata. Bio sam mesecima na ulicama demonstrirajući protiv Miloševićevog zločinačkog režima. Išao i govorio narodu da on mora da ode. Da je veliko zlo za Srbiju. I moja supruga i moje kćerke i otac i majka bili su sa mnom. Onda su došli neki drugi. Sada su tu neki treći, koji bezočno kradu svoj narod i ponovo izazivaju. Pa, videćemo… Mojoj majci je jedan Hrvat ubio oca. Moj deda je bio Srbin. U Osijeku. Držao je tamo kafanu. Bilo je to 1924. godine. Majka je imala nekoliko meseci kad su ga ubili i nikada nije videla svog oca i nije mrzela Hrvate. Govorila je: Kriv je samo taj čovek koji je ubio mog oca… Milošević je napao Hrvatsku i hteo da stvori srpsku državu na Hrvatskoj teritoriji. Bio sam protiv postavljanja srpske zastave na Kninsku tvrđavu i ubijanja Vukovara i rušenja Dubrovnika. Srbija je po prvi put u svojoj novijoj istoriji vodila osvajački rat. Milošević je govorio da Srbija nije u ratu?! Poginulo je mnogo srpskih civila i vojnika JNA. Još više je poginulo ljudi na hrvatskoj strani. Nijedan hrvatski vojnik nije ušao na teritoriju Srbije. Tvoj tata je uradio ono što je smatrao da je trebalo da učini. Branio je svoju zemlju. Da je neko napao moju zemlju, sigurno bih je branio. Proterano je na hiljade srpskih porodica. Ostavljene su kuće, grobovi, imanja, stoka… Tako je Milošević čuvao i branio svoj narod u Kninu.

Lion, pametni desetogodišnjak, učenik četvrtog razreda osnovne škole u Zagrebu, po prvi put u životu sedeo je pored mene, prvog Srbina koga je u životu video i rukovao se s njim. Pružio sam mu ruku i on ju je čvrsto prihvatio i stegao.

Sutradan mi je pritrčao po povratku sa plaže i pričao kako je uhvatio morsku zvezdu i morskog ježa.

– Sigurno si ih vratio natrag u more. Tamo su im mama i tata, braća i sestre i prijatelji.

– Vratio sam ih.

– Bolje si se osećao posle toga?

– Jesam. Mnogo bolje nego kada sam ih uhvatio.

– Dobro je kada za trenutak dobiješ moć da nekome presudiš da li će umreti ili živeti dalje i izabereš da mu poštediš život i vratiš slobodu.

Opet smo se čvrsto rukovali.

Pomislio sam, možda je dobro da je Lion mene video i upoznao kao prvog Srbina u svom životu, koji je tek započeo, iako je razlika u godinama velika.

Voleo bih, i verujem da će kasnije sresti još mnogo svojih vršnjaka iz Srbije, i da će se i sa njima čvrsto rukovati i da će zajedno vraćati u more morske zvezde i morske ježeve…

Noć se spustila na Mljet. Šetao sam sa mojom Smiljkom. Negde se čula pesma, tiha. Pevao je Stojnić… Verujem da će opet doći bolji dan, da deca ova ponovo se smeju bezbrižno, da na ovoj zemlji svuda vlada mir i da svet bude bolji, bolji… Da pobedi ljubav…

Autor je dramski umetnik