Veseli utorak u Novom Sadu

Od tada, pa sve do danas, meni je svaki utorak, VESELI UTORAK, kao što je bio i ove nedelje:

Osvanulo je sveže jutro kako i priliči decembru. Na Kopaoniku je sneg, ali u Novom Sadu se još ne beli. Baš bi me obradovale snežne pahuljice ali setivši se šta mi je danas u planu, zaboravih na pahuljice.

Sa strepnjom sam otvorila laptop, da proverim gde se zaglavilo moje preporučeno pismo, koje sam poslala putem pošte još početkom meseca. Danas je deseti dan od tada. Ipak sam zahvalna Pošti što nam je omogućila, da putem interneta pratimo našu pošiljku, kako bi znali da li je ona stigla na svoje odredište. To je nekada bilo bez sumnje, a danas, ona ne mora da stigne na odredište…

Odem na SAJT Pošte i pozovem telefon koji je tamo dat za rešavanje problema. Ljubazni operater, proveri po broju pošiljke i saopšti mi da se moje preporučeno pismo za UDRUŽENJE KNJIŽEVNIKA SRBIJE (sa dokumentacijom i uplatnicom za učlanjenje), nalazi u Pošti u Dubrovačkoj ulici. Pitam: Zašto stoji u Dubrovačkoj kad treba da je već uveliko u Francuskoj – umesto odgovora, dobijam dva telefona na koja mogu postaviti to pitanja. Dobro, rekoh i počeh sa pozivanjem datih brojeva. Jedno petnaest minuta, naizmenično, pa pauza, opet naizmenično, pauza, naizmenično…

Ponovo pozovem Poštin telefon za probleme, javi se drugi operater, ista priča, al dobih dva druga telefona… Možda će sad uspeti, obradovah se… Ali, repriza od prethodnog zvanja, niko se ne javlja. Puštam da zvoni do kraja i lagano lupkam prstima po stolu…

Ponovo se vratim na Sajt pošte, i iskoristim priliku za upite, putem E-maila. Ispišem sve podatke, opišem problem koji me muči, i gle čuda, za minut dobih odgovor. „Vaš upit je primljen, zaveden pod brojem tim i tim, s poštovanjem, vaša Pošta“.

Pomislih „veoma ljubazno sa njihove strane“ al to nije odgovor, a kada ću ga dobiti ko zna? Na brzinu sam se spremila i krenula u grad (tako zovem centar Novog Sada, kad putujem sa periferije kao što je Novo naselje), kako bih zaboravila neprijatnosti sa Poštom.

Na autobuskoj stanici je već bilo dosta ljudi, što je značilo da prethodna „sedmica“ (autobus br. 7a), nije ni došla. Valjda će doći ova na koju sam ja krenula, ali nije, čekala sam pola sata. Zaključila sam da naša „sedmica“ ide kao diližansa u kaubojskim filmovima.

I pored reda vožnje (na svakih 10 minuta ) nikad se ne zna kada će doći. Mi, putnici, samo treba da čekamo, da budemo strpljivi, pa kad dođe, doći će. Pažnju mi je privukao jedan pas koji je sklupčan spavao na travi i drhtao. Videlo se po njemu da je bio nečiji kućni ljubimac, da su ga mazili i pazili, oblačili u šarena odelca i patike za šetnju … A onda, kada im je dosadio, izbacili su ga na ulicu…

I konačno je stigla „sedmica“, i to ne jedna nego dve, zajedno. Šta ćeš lepše kad možeš da biraš, hoćeš li u prvu ili u drugu. Ušla sam u prvu. Naravno, uobičajena slika današnjice. Mladi sede, a stariji i stari stoje. Našoj generaciji iz pedeset i neke je sudbinski predodređeno da stojimo u autobusima. Kada smo bili mladi, visili smo na šipkama jer su stariji trebali da sede. Sada, kada smo mi u toj kategoriji takođe visimo na šipkama, jer mladi treba da sede. Umorila su se deca, a mi se još ne damo…

„Sedmica“ se vuče lagano i prolazi pored crkve na Detelinari, a mlada devojka koja sedi dok ja stojim pored nje, prekrsti se tri puta. „Vidi se da je veliki vernik“ – pomislih, i uhvatih se drugom rukom za šipku, pošto mi je prva utrnula…

Izlazeći iz autobusa na stanici zamalo nisam stala na hleb, koji je bio razbacan ispred i na koga su se sjatili golubovi, kljucajući ga. Neki „savestan građanin“ je bacio buđavi hleb kako bi ga golubovi pojeli. Kljucaju ga i još više ga razbacuju, jer nemaju šta drugo da jedu. Samo sam se upitala da li taj „savesni građanin“, svojim kućnim ljubimcima kao što su papagaji il kanarinci, daje hleb da jedu, ili im kupuje zrnevlje u pet šopovima…

Kada sam obavila, šta je trebalo u gradu, valjalo mi se vratiti kući. A ne, ne mogu ponovo da čekam „diližansu“. Reših da idem peške. Sve je to tako GRAS (Gradsko saobraćajno) uredio, da mi iz pedeset i neke, što više idemo peške, a ne da koristimo njihove usluge, jer će mo tako ostati vitalni, za čekanja i stojanja, kad nas nužda natera da idemo autobusima.

Nakon sat vremena hoda, stigoh u Poštu na Novom Naselju. Šalterska službenica je saslušala moju priču, pogledala u internet i rekla: Vaše preporučeno pismo se nalazi u Beogradskoj pošti u Dubrovačkoj ulici. To znam i ja, ali zašto i dokle će tu da stoji, već je prošlo 10 dana od kako sam ga poslala? To mi ne znamo, nema neki rok u kom stižu pisma, može nakon sedam dana, il petnaest dana…

Od Novog Sada do Beograda, da toliko putuje pismo – u neverici sam upitala – i šta sad ja da radim? Ništa, sačekajte još par dana, možda i stigne do Udruženja književnika Srbije – Ali molim vas, tu su mi dokumenta, uplatnica… – Ne možemo ništa. Da bi mi uputili poternicu treba da prođe 15 dana od prijema… – Ali – ostala sam bez teksta – Ako vam se žuri pošaljite ponovo – rekla je šalterska službenica. Nisam znala šta da kažem i upitah: A ko mi garantuje da će moje pismo stići na odredište ako ga ponovo pošaljem? – Pa pošaljite ga POST EXPRESOM, to vam je najsigurnije. Zahvalila sam se na preporuci… Izašla sam iz Pošte, zamućene svesti sa samo jednim pitanjem: U kojoj zemlji ja to živim???

Naravno, sve sam ponovo fotokopirala, stavila u koverat i poslala POST EXPRESOM, stići će sutradan do 19 sati u Udruženje književnika Srbije. Da li će stići??? Sve u svemu, prodje još jedan VESELI UTORAK.

Autorka je književnica iz Novog Sada

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.