Više puta u svojoj advokatskoj praksi, braneći neke ljude za razne vrste zloupotreba koje su počinili kao odgovorna lica mahom privrednih društava u kojima su radili, setio sam se filma iz osamdesetih godina prošlog veka „Tajvanske kanaste“.
Moje pitanje klijentima je bilo, da li su gledali ovaj film. Nažalost, većina je odgovorila da film nisu gledali, a i ako su ga gledali, definitivno ga nisu razumeli.
U navedenom filmu, pokojni Boris Komnenić maestralno glumi Sašu Belopoljanskog simpatičnog zanesenjaka i arhitektu bez zaposlenja, koji baš takav kakav je, postaje lak plen za zloupotrebu od strane ozbiljnih prevaranata, koje igraju Bora Todorović, Ratko Polič i Voja Brajović.
Ponudili su mu mesto arhitekte, sa prevarnom namerom, da ga iskoriste za potpisivanje nezakonitih izmena građevinskih projekata. Pitate se zašto vam prepričavam film čija premijera je bila pre skoro 40 godina?
Zato što je, bar prema svojoj izjavi u tužilaštvu, u slučaju nadstrešnice i ko zna čega još, ulogu Saše Belopoljanskog u stvarnom životu odigrala Jelena Tanasković, bivša direktorka Infrastrukture železnice Srbije.
Ona je u svojoj izjavi navela da je jedini uslov koji je od strane Gorana Vesića njoj bio postavljen da bi bila na ovoj funkciji, da se ne meša u izgradnju infrastrukturnih projekata, čitaj, da se ne meša u svoj posao.
Kad je sama Železnička stanica u Novom Sadu u pitanju, navodi da je Vesić rekao kako će on o tome voditi računa, te da se oko svega vezano za ovaj objekat dogovorio sa predsednikom Vučićem.
Okrivljeni u krivičnom postupku ima pravo da ne govori istinu, dakle, može da se brani kako želi, te ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo da je ovo što je ona izjavila tačno, ali sam bez obzira što prema njoj ne gajim nikakve simpatije,
sklon da u njen iskaz poverujem, a navešću i zašto.
Dovoljno je pogledati prvu emisiju maestralnog Zorana Kesića nakon tragedije, jer se iz nje vidi ko je, šta i kada izjavljivao, ko je stanicu otvarao, te šta se, kada i kako predstavljalo građanima Srbije.
O ovom krivičnom postupku, ne bih više ni reč, jer sam već, zbog vanrednih okolnosti, prekršio svoj advokatski princip da ne komentarišem postupke u kojima ne učestvuje.
Ali, kako rekoh, okolnosti su vanredne, a zločin u Novom Sadu gde je korupcija ubila 15 i teško povredila dva lica, svakako je nešto što interesuje sve građane Srbije, te zakonitost ovog postupka i procesuiranje svih odgovornih, jeste najvažnije pitanje za Srbiju u ovom trenutku.
Ono o čemu bih želeo još malo da pišem, jeste psihološki profil Jelene Tanasković i mnogih drugih koji se mogu uporediti sa Sašom Belopoljanskim.
Za razliku od simpatičnog gubitnika u spomenutom filmu Saše Belopoljanskog, za Jelenu Tanasković nemam ni trunku empatije. Jer, ona je u momentu kad je, bar po njenim rečima, prihvatila uslove Gorana Vesića, imala i dovoljno godina i dovoljno radnog iskustva da zna u šta se upušta.
Ona je jako dobro znala da je odgovorna za sve ono što je u njenoj nadležnosti, te da snosi odgovornost kao ovlašćeno lice pravnog lica na čijem je čelu, za zakonitost rada tog pravnog lica.
Takođe, odgovorna je za sve što potpiše. I tu dolazimo do pitanja koje bismo mogli da postavimo mnogim funkcionerima u poslednjih 12 godina, a zašto ste to činili?
Virtuelni Saša Belopoljanski bio je zanesenjak i nezaposleno lice, te se njegovo prihvatanje uslova koje pred njega postavljaju prevaranti donekle moglo razumeti. Jelena Tanasković nije virtuelni lik, a nije pre obavljanja raznih javnih funkcija bila nezaposlena.
Morala je znati da nigde nema besplatnog sira, osim u mišolovci. Takođe, morala je znati da kad predsednik Vučić kaže žuti ološ, na koga je sve mogao misliti i ko je sve taj žuti ološ mogao biti.
A ološ, ma koje boje bio, uvek će učiniti sve da sačuva svoju glavu, mada bi narodski ovde mogao da se navede i neki drugi deo tela. U svakom slučaju, Jelena Tanasković treba da bude primer ne samo sadašnjim režimskim poslušnicima da paze sa kim se i u koje se kolo hvataju, već primer narednim generacijama kako se ne treba ponašati i šta ne treba prihvatati.
Nije dovoljno pogledati u nebo i reći valjda neće… Eto, nekad se i sruši. I onda se skupa garderoba i privilegije brzo zamene garderobom u nekoj ustanovi zatvorenog tipa, a privilegija je da te gotivi vaspitač, pa imaš prava na još jedan paket mesečno.
Ali kako na kraju spomenutog filma kažu stihovi Branka Miljkovića „ako smo pali, bili smo padu skloni“. Žao mi je samo što padovi onoga što su oni gradili odnose živote nedužnih.
Autor je advokat iz Beograda
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.