Foto: Promo/SalesSnapVeštačka inteligencija, hteli mi to ili ne, prisutna je u našim životima i preobražava naše poslove, komunikaciju, ali i naš način razmišljanja. Postala je deo naše svakodnevice, a mi gotovo da prestajemo da primećujemo njen uticaj.
Da li uopšte razmišljamo o tome šta to znači za nas kao pojedince i društvo?
Pre nekoliko nedelja, prisustvovala sam Weekend Media festivalu u Rovinju, gde su stručnjaci iz različitih oblasti diskutovali o tome kako veštačka inteligencija menja svet.
Ono što sam očekivala da bude jednostavan uvid u nove tehnologije pretvorilo se u niz pitanja na koja ni sama nemam odgovore.
Kako AI utiče na našu percepciju stvarnosti?
Kako se menja naša uloga u svetu koji je sve više vođen algoritmima?
Jedan od primera koji je posebno privukao moju pažnju bio je primena AI u selekciji kandidata pri zapošljavanju.
Zamislite – algoritam koji može analizirati ne samo profesionalnu biografiju, već i ton vašeg glasa, vašu facijalnu ekspresiju, pa čak i neverbalne signale, kako bi utvrdio da li ste idealan kandidat za posao.
Čini se da AI može preciznije „pročitati“ kandidate nego profesionalni psiholozi. Da li je to zaista tako? Ako jeste, izlišno je postavljati pitanje kakve to posledice ima na budućnost ljudske profesije.
Psiholozi koriste svoju ekspertizu kako bi analizirali ljude, razumeli njihovu motivaciju, emocije i ponašanje, ali sada tehnologija preuzima deo tog tereta.
AI algoritmi mogu da analiziraju stotine mikroekspresija koje profesionalci možda ne mogu da primete, registruju razlike u tonu glasa, procenjuju iskrenost.
Ovi sistemi su, naravno, još uvek daleko od savršenih, ali ono što je fascinantno je da se mnogi HR stručnjaci već oslanjaju na njih, smatrajući ih pouzdanim alatom koji im olakšava posao.
Međutim, tu se postavlja pitanje – šta to znači za budućnost profesija kao što su psihologija ili ljudski resursi?
Hoće li ljudi u ovim oblastima postati suvišni ili će njihova uloga biti redefinisana?
Možda će se psiholozi sve više baviti etičkim pitanjima, dok će mašine preuzeti operativne zadatke.
Veštačka inteligencija nije ograničena samo na analizu ponašanja u poslovnom kontekstu, već sve više se govori o tome kako bi AI mogla imati ulogu u našim ličnim životima, pa čak i u našim emocionalnim odnosima.
Nije teško zamisliti scenario gde se veštačka inteligencija koristi za kreiranje digitalnih saputnika – virtuelnih prijatelja, pa čak i partnera. Već sada korisnici mogu da vode „prijateljski razgovor“ kada nemaju s kim da podele misli.
Krcata sala se gromko nasmejala na gorepomenutom festivalu kada je moderatorka u šaljivom tonu prokomentarisala kako ChatGpt ume da bude pažljiviji i nežniji u komunikaciji sa njom, više nego njen suprug.
Meni nije bilo smešno, jer se ovde suočavamo sa možda još složenijim pitanjem: da li nas veštačka inteligencija emotivno vezuje za sebe?
Da li ćemo se, tražeći utehu ili jednostavan razgovor, povezivati sa softverom, umesto sa stvarnim ljudima?
Ili možda još gore – hoće li nas upotreba veštačke inteligencije učiniti manje sposobnim da se oslonimo na sopstvenu inteligenciju i socijalne veštine?
AI odgovara na naša pitanja u realnom vremenu, prilagođava se našim potrebama i, na neki način, razvija „ličnost“ u zavisnosti od načina na koji je koristimo.
Ali, ovde leži i opasnost – koliko ćemo se osloniti na nju? Ukoliko veštačku inteligenciju koristimo samo za jednostavna pitanja, dobijamo jednostavne odgovore.
Međutim, kako naša pitanja postaju dublja, apstraktnija, tako i odgovori postaju bogatiji.
AI nam može pružiti priliku da proširimo svoje kapacitete, ali samo ako znamo kako je koristiti na pravi način.
Jedan od najzanimljivijih psiholoških koncepata koji može osvetliti ovu temu jeste „zona narednog razvoja“, koju je uveo sovjetski psiholog Lav Vigotski.
Ovaj koncept odnosi se na razliku između onoga što možemo postići samostalno i onoga što možemo postići uz pomoć nekog drugog, bilo da je to kompetentni mentor ili, u našem slučaju, AI.
U tom smislu, veštačka inteligencija bi mogla postati naš „digitalni mentor“, alat koji proširuje granice onoga što možemo postići sami.
Učenici već koriste AI kako bi unapredili svoje znanje, istraživači koriste algoritme kako bi brže analizirali podatke, a pisci se oslanjaju na AI kako bi generisali ideje ili poboljšali stil pisanja.
AI nam može pomoći da proširimo svoje trenutne intelektualne kapacitete, ali samo ako je koristimo svesno i odgovorno.
Dok razmišljamo o ulozi veštačke inteligencije u našim životima, važno je zapamtiti da ona nije ni neprijatelj, a ni spasilac.
Veštačka inteligencija je moćan alat koji može pomoći da proširimo svoje sposobnosti, ali i zamagliti granice između nas i tehnologije.
U tom smislu, odgovornost je na nama: kako ćemo je koristiti, koliko ćemo joj dozvoliti da oblikuje naše živote, i, na kraju, hoćemo li dozvoliti da postane zamena za sopstvenu ljudskost.
AI nas može voditi kroz neistražene prostore našeg intelekta, ali na tom putu treba ostati svestan onoga što nas čini ljudima – naše emocije, kreativnost i sposobnost da stvaramo veze sa drugima.
Dok veštačka inteligencija napreduje, možda je najveći izazov upravo u tome da zadržimo svoj balans – da koristimo tehnologiju da bismo se razvijali i provocirali sopstvenu zonu narednog razvoja, ali da uvek imamo na umu da mentor može biti i nekompetentan.
Autorka je psihološkinja i osnivačica Centra za psihološku podršku, psihoterapiju i edukaciju „Psiho ludens“
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
