Veština disanja

Ostanite u kućama, budite obazrivi.

Tako me je opomenulo devojče koje se na jednoj televiziji bavi vremenom.

Stoji pored neke mape, na njoj su oblaci i sunce, šrafe i izohipse. Ruže vetrova, ako se to tako zove.

Ali i otrov nad nama koji se ne vidi.

Mada može da bude vidljiv, samo treba pažljivije pogledati u ono čega više nema.

Osim vrana i gavranova nema drugih ptica nad gradom. I one dišu isto što i mi, zato su tako crne.

Disanje jedino u slučajevima kad se mora.

Nešto se nadvilo nad nas, oni koji su još živi, možda će jednom saznati šta je to. Ako se naša pluća tokom naopake evolucije ne naviknu na azot benzol ili nešto još zavodljivije.

Slabo volim da putujem, u ovim godinama sam više čovek na svom, jednom mestu.

Te ne odoh u Zrenjanin da se u odabranom društvu borim protiv zagađenja.

Vidim tamo Čedu Čupića, Željka Bodrožića, Sofiju Mandić, neka oproste oni koji će govoriti tamo ali ne stigoh da zapišem sve. Guta me pozove ponekad da se pridružim tribini, ali, rekoh već, slabo odlazim bilo gde. A držim, biće ta stvar bolja bez mene, moj doprinos je u tome da ne odem.

Pa ako ovde napišem da se već godinama, kako to umem a mislim da je malo, borim protiv zagađenja svake vrste. To bi moglo da bude opravdanje pred Gutom za slabo obrazložen izostanak.

Recimo: ujutru, kad se probudite, otvorite prozore širom, neka budu tako otvoreni desetak minuta, da svež vazduh nahrupi u vaš prostor gde ste spavali a iza vas je ostalo nekoliko kubika ugljen-dioksida.

Ili: ujutru, kad se probudite, ne otvarajte prozore ni po koju cenu, vaši izdisaji, pod uslovom da nisu poslednji, mnogo su blagotvorniji od žitke materije od gasova obogaćenih crnim česticama koji bi vam bezuslovno zauzeli sav prostor.

U mom detinjstvu, disanje se podrazumevalo. Izađeš na livadu, široko ti polje. Nema insekta koji ne peva neku svoju pesmu, a svi su zajedno u harmoniji. Na granama kosovi, slavuji, češljugari, kukuvije, okolo mišar, jastreb, kobac, vetruška, buljina.

U barama begunica, čaplja, polojka, vodomar, gak, čegrtuša, šiljkan, ćubasta patka, zviždara…Ima još, ako hoćete. Bilo ih je, ako ste hteli.

Sve je manje ovih letilica.

Sve je manje vazduha, prostora gde su letele, sve je manje čistih bara i livada gde su sletale.

Kod mene na Zvezdari žive vrane i psi lutalice.

LJudski oblici života ovde su mesecima udisali požar iz Vinče.

Srbija se pretvara u rudnik, svi odlazimo u grotlo a odatle izlazimo kao jalovina. Srećno! Tako ljudi-krtice govore jedni drugima pred jamu.

Vlast i oni koji bi da kopaju oživeće nas na mrtvoj zemlji.

Deca se igraju pored bagera natprirodne veličine na revirima Bora i Kolubare.

I na onim svetim mestima gde još nije počelo rasparanje voćnjaka i livada u izvrnutu utrobu crne zemlje.

Bojim se da nam je ostalo da se držimo nostalgije, da apelujemo gluvima, da govorimo onima koji ne haju za urlike što stižu iz otrova.

Ima li uopšte smisla govoriti teško obolelim vlasnicima svega što je još ostalo, o tome kako da se spasemo njih.

Jutros Beograd nije bio najzagađeniji grad na svetu.

Zauzeo je časno 11. mesto među zatrovanim metropolama, ako je ovo metropola.

Šta nam bi da ispustimo počasni tron, šta su morali da urade oni koji su nas pretekli da bi nas pretekli?

To nikada nećemo saznati.

Ali već koliko sutra, ako ne dune jaka košava ili neki drugi moravski orkan, eto nas ponovo na šampionskom mestu koje nam niko ne može oduzeti.

Generacije koje dolaze posle nas, ako ih bude, učiće veštinu disanja.

Snalaženje sa ličnim bocama oksigena koje će kupovati imućniji.

Proletarijat će udisati ono čega ima, a to je skoro ništa, pred opštu glad i pomamu za kiseonikom.

Našem rodu, koji je toliko nadmoćan među nebeskim žiteljima preti gušenje.

Nedostatak vazduha će biti jedino što imamo.

Izlaz je u otklanjanju zagađenja koje izaziva zagađenja.

Skidanje trovača sa vlasti, isterivanje kuge iz dvora, to je prvi neizbežni korak u nauci koja se naziva veština disanja.