Veza izbornog zakona i partijskog sistema

Nemam nameru da ovom prilikom ulazim u raspravu oko pitanja da li je protestantizam izvor kapitalizma ili je, obrnuto, kapitalizam izvor protestantizma.

Koliko je meni poznato, sam Veber dozvoljava mogućnost da su postojali i drugi činioci koji su doveli do razvoja evropskog kapitalizma, poput, na primer, gradske privrede koja je počela da se razvija počev od 11. veka; kao što, takođe, govori o raznim oblicima kapitalizma i u ranijim epohama i civilizacijama.

Tezom o protestantskoj etici i duhu kapitalima on samo prikazuje onaj oblik kapitalizma koji je nastao u evropskim protestantskim zemljama, a pod uticajem njihove religije i etike, prema kojoj uspeh u poslu neke osobe jeste gotovo siguran znak da je ona predodređena za milost i spasenje, iz kojeg verovanja sa proizašle određene vrline – predanost na poslu, štedljivost, nova ulaganja, čestitost, solidarnost unutar grupe – što je sve pogodovalo razvoju modernog kapitalizma.

Isto tako, nemam nameru da se sporim sa autorom oko pitanja da li „moć aktuelnog lidera vladajuće partije i Republike, odnosno njegovo zaklanjanje šume epskih razmera“, to jest da li njegovo zaklanjanje društva i države više podseća na srpskog paganskog boga Dažboga ili na monoteističkog svemoćnog, sveznajućeg, pravednog i milosrdnog Boga kao izvora i utoke svega postojećeg.

Ono što me inspiriše u tekstu jeste tačna ocena da je, parafraziram, „krošnja drveta aktuelnog predsednika zaklonila čitavu šumu“, to jest čitavo društvo i državu, zahvaljujući tome što je predsednik Republike istovremeno i predsednik SNS, pa je „koristeći član 45 Statuta SNS formirao kriterijume i predložio kandidate za poslanike za listu kojoj je pozajmio svoje brendirano ime, čime je neznane junake pretvorio u narodne poslanike i time ih stavio u zavisan položaj od sebe“.

Ali, osim toga, možda još više, na razmišljanje navodi ocena da sve opozicione stranke imaju svoj „član 45“, što znači da se njihovi lideri ne odriču mogućnosti da i „njihova krošnja drveta zakloni čitavu šumu“, odnosno mogućnosti da igraju ulogu Dažboga ili Boga Oca, „da spasavaju, brane, hrane i vode“.

Međutim, ni član 45, pa čak ni fuzija funkcije šefa stranke i šefa države, mada treba i to da se menja, ne proizvode ovakve odnose i ovakvo stanje u društvu, koliko veza između postojećeg izbornog zakona i sadašnjeg partijskog sistema.

Naime, prema sadašnjem izbornom zakonu, šef stranke predlaže kandidate za poslanike, na čelne pozicije na listama postavlja sebi odane ljude; građani potom ne biraju predložene kandidate, već liste stranaka ili koalicija; nakon izbora, šef stranke sa liste šalje u skupštinu opet odane ljude, pa ti ljudi zatim tamo pevaju ode i himne svome Bogu Ocu i usput rešavaju svoje materijalne i psihičke probleme, a na štetu građana.

Stoga, u svim tim predlozima i platformama za tzv. slobodne i fer izbore, bilo sa strane vlasti ili opozicije, nisam mogao da primetim da neko predlaže izmenu izbornog zakona.

A veza između izbornog sistema i političkog sistema je tako važna da je Moris Diverže, politikolog svetskog ugleda, tu vezu uzdigao u rang sociološkog zakona, prema kome proporcionalni sistem proizvodi mnoštvo nestabilnih partija i koalicija, većinski sistem sa jednim krugom daje stabilan dvopartijski sistem, dok većinski sistem sa dva kruga i onoliko izbornih jedinica koliko ima mesta u parlamentu pogoduje umerenom višepartizmu sa nekoliko relevantnih i odgovornih partija.

Mada ovaj „zakon“ teško da može da izdrži ozbiljnu kritiku, jer su okolnosti u raznim zemljama suviše različite, meni se, ipak, čini da našim prilikama najviše odgovara većinski sistem sa dva kruga i 250 izbornih jedinica, iako je na stranicama ovog lista bilo predloženo i nekoliko dobrih kombinacija većinskog i proporcionalnog sistema.

Na moje zalaganje za većinski sistem sa dva kruga i 250 izbornih jedinica pala je, na primer, primedba da smo već imali taj sistem (1990) i da je dao jako loše rezultate, jer je SPS osvojila ogroman broj mandata, dok su se opozicicione stranke, SPO i DS, jedva izborile za 19, odnosno sedam poslaničkih mesta.

Pošto sam i sam bio na listi poslaničkih kandidata DS, moram da kritičare podsetim na nekoliko važnih činjenica: prvo, ti izbori su održani usred najveće buke truba i fanfara srpskog nacionalizma, dok je predsednik SPS bio izvikan za vožda „vascelog srpstva“; drugo, SPS je nastala spajanjem SKJ i SSRN, pa je prigrabila svu ogromnu imovinu tih organizacija, dok su opozicione stranke bile tek u povoju, bez prostorija, bez novca, bez infrastrukture, bez medija, još i tretirane kao remetilačke i izdajničke.

Ali, ono što me opredeljuje za taj sistem jeste to što se smanjuje moć stranaka: one mogu da predlažu kandidate, mogu da ih marketinški i finansijski podrže, ali ne mogu da ih biraju i zatim šalju u skupštinu, jer kandidate, ljude ugledne i poznate u svojoj sredini, bira mala izborna jedinica, ona ih šalje u skupštinu, prati njihov rad, pa ona može i da ih opozove ukoliko se ne zalažu za lokalne ili opšte interese, čime se razrešava dilema da li je vlasnik mandata partija ili poslanik, što znači da onda vlasnik mandata nije ni poslanik ni stranka, već građani određene male izborne jedinice.

Osim toga, ovaj sistem omogućava da Srbija bude bolje predstavljena, kako u socijalnom, tako i u teritorijalnom pogledu, pošto prema sadašnjem sistemu blizu stotinu opština nema predstavnika u našem parlamentu. Što se mene tiče, ja više ne glasam za liste stranaka.

Autor je profesor iz Paraćina