„Vi nemate Sivi dom – da vas ošamari, nemate Specijalno vaspitanje ili Oktoberfest – da zavape glasom upropaštene mladosti“

U eri krize autoriteta Srbi su najzad dočekali svojih pet minuta.

Niko, nigde i nikad kao mi nije u stanju da ono što ima, što mu je dato ili što je stvorio potpuno ocrni, degradira i obezvredi.

Niko, nigde i nikad kao mi nije radio tako temeljno i predano na tome da i slučajni uspesi i uzleti više ne iznenade i ne poremete zatvorski mir u balkanskoj prokletoj avliji.

Nekoliko primera potvrdiće moju tezu.

Ne postoji nacija koja ne bi poželela da je njen pripadnik Novak Đoković, da pronosi slavu njenog imena, da maše, nosi i ljubi njenu zastavu. Samo kod Srba on može biti poreski utajnik, rušitelj Kalemegdana, hadžija lažnih piramida, vegetarijanski jogi letač, licemerni kroatoljub…

Osamdeset godina košarke na ovim prostorima nije iznedrilo boljeg i uspešnijeg košarkaša od Nikole Jokića.

Nije i neće! Samo Srbi mogu imati bipolarni poremećaj ličnosti kada se suoče sa činjenicom da im se desio neko koga čitav svet već sada smatra za jednog od najboljih centara ikada. Za Srbe je on dezerter, sebičnjak, izdajnik, konjušar…

Samo veliki uspesi mogu da ućutkaju bezobraznu i bezobzirnu, ali preglasnu manjinu koja kada se zaređaju neuspesi (jer za Srbe neuspesi nisu deo sporta, već zavere) onda ta bučna manjina vrlo lako postane osvetnička rulja nepodnošljivo glasna ili nedefinisana masa nedopustivo tiha, jer je njeno ćutanje znak odobravanja pokrenutog linča.

Kako u sportu, tako i u muzici.

Goran Bregović puni dvorane svetskih metropola, ali je za nas lopov, imitator, plagijator, prevarant. Uz Balaševića su generacije tugovale, zaljubljivale se i volele, ali nigde kao u njegovom rodnom Novom Sadu nisam čuo salve uvreda na njegov račun.

Umesto da se još za Đoletovog života se neka škola, biblioteka ili ulica nazove njegovim imenom, a posle smrti spomenik podigne na gradskom trgu, makar pored čika Jove Zmaja, Novosađani su promenili i registar i DNK, pa sada Spens pune razne Baje, Maye i Caj(k)e.

Kako u muzici, tako i u svemu ostalom.

Umro je Siniša Pavić. Koliko puta sam čuo da je on dvorski scenarista, komunistički propagandista, izvikani tvorac primitivnih komedija za neobrazovane mase.

Siniša Pavić pripadao je i pripadaće nizu najboljih satiričara srpske književnosti, rame uz rame sa Sterijom, Nušićem i Lolom Đukićem.

Iza njega nisu ostale samo popularne porodične sapunice za koje je bio rezervisan udarni termin nacionalne televizije – nedeljom u 20h.

Mnogo je značajniji njegov istorijsko-obrazovni opus u vidu ciklusa TV drama koje obrađuju najvažnije događaje iz Drugog svetskog rata.

Način na koji su Savo Mrmak i on portretisali istorijske likove i uz uzbudljivu dramaturgiju stvorili televizijske istorijske bukvare, ostaje nedostižna lestvica za buduća pokolenja.

Naravno da se može primetiti uticaj oficijalne istoriografije na izbor i razradu tema, kao i delimičnu cenzuru u formiranju i razvoju karaktera ideološki nepodobnih likova (osim Kalabića u „Poslednjem činu“), ali se sa sigurnošću može ustvrditi da je to daleko od bilo kakve partijske propagande i da je ovaj genijalni dvojac ispisao zlatne stranice kulturno-umetničkog programa TV Beograd.

Ciklus serija obuhvata propast prve Jugoslavije (Slom), afirmisanje komunističkog pokreta otpora (misija majora Atertona, Odlazak ratnika povratak maršala, AVNOJ), do posledica krvavog građanskog rata (Metak u leđa, Na putu izdaje).

Ovde namerno preskačem blokbaster seriju Otpisani kada je Beograd bio Holivud, kao i Banjicu – generacijsku traumu iz detinjstva, razlog zbog kojeg su nas majke sklanjale iz sobe sa televizorom, a mi zauvek zamrzeli Ivana Bekjareva u ulozi zlog Vujkovića iz koje, čini se, nikada nije izašao.

Scenario, gluma, režija, scenografija, sve je izdržalo proveru vremena i ostalo kao spomenik jednom neponovljivom dobu.

Danas se sa opravdanom nadmenošću može konstatovati – džabe vam novci, moji sinovci!

Džaba vam milioni, džabe zelene sobe, postprodukcije, efekti… Skoro sve što danas snimate je za jednokratnu upotrebu, prolazno, potrošno, veštačko, baš kao i današnji ljudi i države i društva.

Oprostićete mi na surovoj iskrenosti. Potonuće u zaborav i Dara iz Jasenovca, rasparaće se čika Perine čarape, iskriviće se Ravna Gora.

Nemanjiće će prebaciti iz kulturnog u humoristički program, pink serije već sada trunu u digitalnom smeću.

Možda će jedino deo obrazovnog programa postati ono na šta ste potrošili najviše para – na mafijaške serije. One plastično opisuju šta je ostalo posle kataklizme socijalističkog društva – kriminal, nasilje, primitivizam, haos.

Ne, te serije nisu kritika društvenih devijacija, naprotiv, one afirmativno nude mlađim generacijama prečice do uspeha po svaku cenu, hekler umesto olovke, bodež umesto šestara, krv umesto mastila. Vi nemate Sivi dom da vas ošamari i pokaže da ljudsko lice jugoslovenskog socijalizma može biti ružno.

Vi nemate Specijalno vaspitanje ili Oktoberfest da zavape glasom upropaštene mladosti.

Nemate sa razlogom!

Nema više ni pisaca, ni režisera, ni glumaca, nijednog gradivnog elementa da bi se napravio dobar film ili serija.

Dobar, ne mora fenomenalan kao Pavićev Vruć vetar. Nema, jer nema odakle da se stvore takve veličine koje ugrade sebe u nešto neponovljivo i večno.

I ovo pišem dok zviždućem A sad adio, dok vi repujete Ideš za Kanadu. Generacijske, ne, civilizacijske razlike!

Na kraju da iskoristim nekoliko istorijskih paralela i povežem duh Pavićevih serija sa današnjicom. Nj

egova dela ne služe samo da se popuni slobodno vreme, niti su stvarana da bi bila jeftina zabava za umornu radničku klasu.

One mogu poslužiti kao instrument za projekciju moralnih vrednosti, društveno korisnih poruka, ali i oficijalno proverenih istorijskih istina.

Propast jedne države ne počinje i ne završava se njenim slomom ili okupacijom.

Propast je posledica delovanja najgorih elemenata te države – citirao je firera Pavić u seriji Na putu izdaje.

U seriji Metak u leđa on prikazuje kako ostaci porobljene države postaju njen najgori deo i samim tim zašto ista nije mogla biti obnovljena ili restaurirana.

Radnja je smeštena u štabu kapetana Dragomana Racića kome se pridružio poručnik Miloš Mitrović, oficir koji je izbegavši zarobljeništvo pobegao u šumu da bi se borio protiv Nemaca.

Zatekao je četničkoj jedinici nemačke puške i vojvodu Jovu Škavu koji kolje zarobljene komuniste, a preostale prodaje okupatoru.

Najzanimljiviji i najupečatljiviji je razvoj lika kapetana Racića. On se iz kadra u kadar pretvara u koljača Škavu.

Psuje , pije, ne brije se i na kraju i sam postaje zločinac – naređuje ubistvo poručnika Mitrovića koji želi da prebegne partizanima da bi nastavio da se bori za slobodu.

Bratska krv uprljala je uniformu kraljevskog oficira i načinila ga banditom, ne samo njega, već i ceo pokret kojem je pripadao.

Gde je istorijska paralela?

Danas polako državne institucije naređuju zločine protiv pobunjenih građana, jer su se u njih uvukli ljudi poput vojvode Škave.

Zatvaraju braću sindikalista, zlostavljaju žene opozicionara, otpuštaju aktiviste, maltretiraju decu lidera.

Prave se spiskovi gde se pojedinci obeležavaju slovom Z. Nekada je to slovo značilo zaklati, ponekad zastrašiti, danas znači zadržati. Na granici, u stanu, u pritvoru…

Ne treba mnogo da se krene kontra redosledom.

Ne bi nam bila prvina. Jer Srbina je puna julovskih i radikalskih vojvoda koji pevaju u slavu noževa.

Pevaju, pa zna se, begaju. E, kad nastupi bežanija počeće grozničava potraga za što boljim izgovorom.

Takvu vrstu izgovora opet daje Siniša Pavić.

Serija Na putu izdaje, stan nacističke kurtizane, razgovor vođe ljotićevih omladinaca i Tanasije Dinića. Tasa se kasnije pravda u istrazi da je morao da izda, da je morao da sarađuje sa Nemcima zbog interesa Srbije i njenog preživljavanja, da ne bi došli mnogo gori od njega.

Već vidim sve bivše dosovce kako horski ponavljaju ove Tasine reči. To su svi oni koji su prodali prethodne zasluge, pa da bi zadržali stečene privilegije prodali su i ideale, i saborce i sami sebe.

Njima se može odgovoriti samo rečima koje je j usta isledni, a stavio Siniša Pavić, a koje je izgovorio brilijantni Petar Božović:

„Otažbini se ništa ne duguje. Još više. Otadžbina nikom ne ostane dužna!“

Budite uvereni, neće ni prema današnjim izdajicama!

Autor je lekar i TV autor

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.