Foto:FoNet/ Aleksandar LevajkovićDavne 1983. godine u okviru školovanja kroz usmereno obrazovanje upisao sam se na smer medicinsk tehničar u nekadasnjoj kruševačkoj gimnaziji koja je spajanjem sa srednjom medicinskom školom postala Obrazovni centar „Bosa Cvetić“.
Moja generacija godište 1965. i 1966. pa i ja tu školu smo i dalje zvali Gimnazija.
Medicina je divna i humana nauka.
Ja sam se ipak opredelio za drugu oblast, mnogo više me je u to vreme zanimala genetika i genetski inženjering, pa sam upisao i završio Poljoprivredni fakultet koji je u to vreme imao možda najjaču Katedru za genetiku.
Većina mojih najboljih prijatelja iz školskih dana, a sa mnogima sam dugo već u kumovskim odnosima, opredelila se da nastavi studije medicine.
Danas su ugledni naučnici, doktori, rade na prestižnim svetskim klinikama i univerzitetima, ali rade i u rodnom Kruševcu.
Neki su se odmah posle srednje škole zaposlili kao medicinski tehničari.
Znanje stečeno u srednjoj školi bezbroj puta sam primenio kao profesionalni spasilac u Gorskoj službi spasavanja ili prilikom brojnih situacija koje može da nametne život u Srbiji.
I ne samo u Srbiji.
Sa pojavom epidemije virusa kovida 19 češće sam se čuo sa svim prijateljima lekarima.
Brinuo sam za te drage, hrabre i plemenite ljude.
I oni za mene jer sam prilično aktivan.
Više ljudi u mom okruženju se razbolelo.
Neki dragi lekari i zdravstveni radnici koje sam lično poznavao, požrtvovano su ostali uz pacijente i svoju profesiju dok je Hipokratova zakletva isijavala iz njih kao oreol.
Nažalost bolest je bila jača od njihove ljubavi prema poslu kome su posvetili život.
Ne znam da li sam dobio virus pomažući ljudima koji su obolelog vozili u bolnicu pa su doživeli saobraćajnu nesreću, ili u kontaktu sa nekim drugim iako sam se pridržavo svih epidemioloških mera.
Probudio me je san koii sam oduvek sanjao kada imam visoku temperaturu.
Decenijama nisam bio bolestan.
Kao narodni poslanik čak ni zdravstvenu knjizicu nisam vadio.
Uradio sam prvi test.
Bio sam negativan.
Posle par dana drugi test je pokazao da sam pozitivan.
Temperatura je spala već drugog dana.
U kovid ambulanti posle pet dana ponovo su me pregledale divne doktorke. Doktorka Marina mi je kazala da čuje neki šum na plućima.
Dala mi je antibiotike uz preporuku da ako ne budem bolje, odmah odem u bolnicu.
Dva dobra prijatelja, doktor Nebojša Tasić i doktor Željo Bacotić čuli su me preko telefona kako lagano kašljucam.
Obojica su mi rekli da odmah, ali odmah bez odlaganja, uradim skener pluća i laboratorijske analize.
Skener je pokazao početak obostrane upale pluća, a laboratorija da mi je D dimer, pokazatelj moguće tromboze pluća preko 2.500, skoro pa četiri puta veći.
Odmah sam primljen na Infektivno odeljenje u Kruševcu.
Pet dana svedočio sam neviđenoj požrtvovanosti i posvećenosti svih zaposlenih u naporima da svakome pomognu, da svakoga izleče, da spasu životno ugrožene.
Video sam heroje našeg vremena na delu.
Od fenomenalnih lekara, preko medicinskih sestra, do spremačica koje vode računa o higijeni i tehničarima koji dopremaju kiseonik.
Ti ljudi ostavili su svoje porodice, roditelje, decu i sve svoje probleme ispred ulaska na kliniku i po 12 sati ne skidaju skafandere boreći se za svakog čoveka.
Ponekad čujem grube reči upućene lekarima i medicinskom osoblju.
Ovde ih na sreću nisam čuo.
Ali sam video jednu neviđenu solidarnost među pacijentima.
Lakši pacijenti pomagali su težima, sve u sobi se deli, higijena je na vrhunskom nivou, svaka soba ima i tuš kabinu sa toplom vodom.
Bolnica nije hotel, ali je daleko od opisa u zlonamernim komentarima koji demorališu ljude koji se 24 sata bore.
Mnogi od tih ljudi i sami su se zarazili na radnim mestu.
Neki sa jako teškim simptomima.
Sa skafanderima i maskama svi su mi isti.
Lekare ne razlikujem od sestara.
Jednako teško se kreću u glomaznim zaštitnim odelima, jednako im curi znoj sa lica dok prosto obleću oko svakog pacijenta 24 sata dnevno.
Koliko god da su plaćeni, malo su plaćeni. A oni su ipak zadovoljni jer znaju da spasavaju nečiji život.
Ali možda spasavajući tuđi život, ugrožavaju svoj ili svojih najmilijih.
No ta briga se ne vidi na njima.
Nesebična plemenitost, požrtvovanje i ljudskost koja se zagubila u potrošačkom društvu ovde i dalje žive.
I tako je i na VMC na Karaburmi i u Užicu i u Areni i u Vršcu.
Svuda.
Zbog epidemije kovida 19 mnogi drugi pacijenti koji boluju od hroničnih bolesti su ugroženi.
Čujemo i alarmantne vesti o smrti nekih ljudi koji nisu uspeli da dobiju pomoć lekara.
Ali za to nisu krivi ljudi koji rade u kovid bolnicama.
Ako vas neko pita ko su heroji našeg vremena, setite se lekara koje poznajete.
Poštujmo heroje našeg vremena.
Oni ne traže ni aplauze, ni povišice, ni odlikovanja.
Samo očekuju da se svi pridržavaju mera koje su neophodne da bi i mi iskazali poštovanje prema njima.
Neka mi ne zamere zaposleni na Infektivnoj klinici u Kruševcu što ne mogu svima da navedem imena.
Srbija zaslužuje da zna ko su njeni heroji.
Voleo bih da Kruševac i Srbija znaju ko su ti ljudi.
Da ih vidimo svakog dana makar pet minuta u Dnevniku, na bilbordima, u novinama.
Zato ću pokrenuti kampanju „Slavimo život“.
Kako bi Srbija upoznala heroje svoga vremena na televizijama sa nacionalnom frekvencijom i dnevnim novinama.
Ovaj narod je zaboravio Milunku Savić, vojvodu Petra Bojovića, majora Dragutina Gavrilovića.
A onda su tek posle smrti ovenčani slavom koju su zaslužili.
Ovi ljudi ne traže da ih slavimo.
Ali da ih poštujemo, to možemo.
I moramo.
Ako kao društvo nismo sposobni za to, onda je njihov trud uzaludan.
Autor je politički aktivista
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
