Vikar Vučićevog petka

Partijski skup kojim je ponovo dokazano sve ono čega su mnogi građani Srbije odavno svesni, srpski režim je apsolutno nedemokratski i to nije najveći problem.

Privatizacija države i svih njenih institucija, kao i potpuna kontrola tržišta i svih privrednih tokova ugrozili su elementarne ekonomske slobode i od građana napravili sirotinju čija egzistencija zavisi od volje režima i odanosti. Niko, ni vlast ni opozicija, ni režimski ni objektivni mediji nisu sumnjali u to da će i ovaj put SNS uspeti da okupi više desetina hiljada ljudi.

Društvene mreže bile su preplavljene svedočanstvima zaposlenih u javnim preduzećima o tome kako su se ovaj put preporuke pretvorile u otvoreno naređenje da se prisustvuje mitingu. Saobraćaj u Beogradu bio je doslovno zaustavljen stotinama autobusa registarskih tablica iz svih delova Srbije. Učenici mnogih beogradskih škola su imali skraćene časove, a oni čije su škole u centru grada bili su primorani da se kućama vraćaju peške jer javni prevoz nije funkcionisao. Mediji sa nacionalnom frekvencijom su celodnevnu programsku šemu prilagodili ovom događaju. Od uobičajenih jutarnjih analiza, pa sve do direktnog prenosa, petak 19. april bio je potpuno podređen mitingu SNS-a. Ipak, dan je započeo jednim drugim, manjim i daleko slabije propraćenim skupom.

Novinari Slobodan Georgiev, Tamara Skrozza, Jovana Gligorijević i Branko Čečen obratili su se okupljenima pred zgradom Tužilaštva tražeći zaštitu i reakciju na hajku koja ne jenjava. Pomenuti novinari govorili su u ime svih novinara koji danas u Srbiji pokušavaju da svoj poziv obavljaju časno. Ovaj put se Slobodan Georgiev našao na udaru režima zbog fotografija koje su objavile redakcije BIRN-a i KRIK-a a koje dovode u vezu Zvonka Veselinovića i Andreja Vučića.

Istovremeno, Zvonko Veselinović je od kosovskih istražnih organa preko kumstva sa Milanom Radojičićem doveden u vezu sa prošlogodišnjim atentatom na Olivera Ivanovića. Nakon objavljene fotografije na društvenim mrežama pojavio se snimak u kome se Georgiev časti svima odavno poznatim etiketama stranog plaćenika, izdajnika i državnog neprijatelja.

Na konferenciji koju je Centar za antiautoritarne studije organizovao krajem decembra prošle godine prisutni novinari, govornici na panelu o bezbednosti novinara nedvosmisleno su zaključili da je najveća bezbednosna pretnja istraživačkim novinarima – država (snimak ovde). Isto je u svom obraćanju pred zgradom u Katanićevoj danas zaključio i Georgiev.

Istražujući korupciju, ovi novinari u Srbiji razotkrivaju i dokazuju veze srpskih vlasti sa organizovanim kriminalom. Povezivanje nekih lica sa nekim mestima i događajima istraživačke novinare i redakcije objektivnih medija u Srbiji ostavlja bez sistemske zaštite. Kroz orkestriranu negativnu kampanju od bilo koga ko ugrožava ove veze jednostavno je napraviti laku metu čiji će eventualni atentat biti legitiman. Na pretnje koje su za neke od njih gotovo svakodnevica nadležni organi i instutucije uporno ne reaguju.

Ovaj mračni kontekst profesionalnog novinarstva u Srbiji doprineo je drastičnom padu na svetskim listama medijskih sloboda. Posle dve decenije donešena presuda za ubistvo Ćuruvije – takva kakva je ovu sliku umesto da ulepšava, čini grotesnom i ciničnom porukom svim profesionalnim novinarima u Srbiji.

Ta poruka nije izrečena na današnjem grandioznim skupu u Beogradu. Nju nisu imali naređenje da skandiraju Vučićevi vikari. Ona neće biti izrečena ni na jednom mediju sa nacionalnom frekvencijom i neće se naći kao naslov teksta u bilo kom tabloidu. A već dugo je nismo čuli jasnije nego u poslednjih nekoliko godina. Novinari u Srbiji za svoj rad ne mogu da očekuju široku društvenu podršku. Iluzija je da će zbog neke od istraživačkih priča društvo ustati i zahtevati odgovornost, zahtevati ono što su danas pred Višim sudom zahtevali novinari – institucionalnu zaštitu. Iluzija je da će zbog neke od priča koje možemo da pročitamo u profesionalnim, skrajnutim i ocrnjenim srpskim medijima pasti vlada – a mogla bi zbog mnogih, kao što je bio slučaj u Slovačkoj. Novinarima se poručuje da su njihove brige i strah opravdani.

Ovaj režim, ali i dobar deo društva, ipak nije naučio nešto važno o istinoljubivim ljudima koji su odlučili da im novinarstvo bude poziv. To nikada nisu pojedinci. Problem ovakvih režima nikada nisu ljudi sa imenom i prezimenom i zastrašivanje i progon pojedinaca je provokacija, “prst u oko” publici ovih redakcija. Vidite, ta publika je po pravilu drugačija, zahtevnija a njena odanost se ne meri novcem i privilegijama već istinom. Nijedan autokratski režim od kad je sveta i veka nije pobedio istinu, pa to ne može ni ovaj naš aktuelni.

Autorka je menadžerka za komunikacije Centra za antiautoritarne studije – CAAS