Virus ne igra po Vučićevom scenariju

Ne treba naglašavati da je on bio reditelj i glavni glumac. Njegova svita je dobijala po neku ulogu ako je bilo potrebno da se izrazi divljenje i zahvalnost glavnom.

Svakodnevno se borio protiv zlih sila oličenih u Đilasu, Šolaku, Obradoviću… Proglasio je stanje opšte sreće i napretka, i to sve jer je on umeo, mogao, smeo, znao. Samo on i uvek on. I dok se spremao da svoj performans  završi u velikom stilu, još jednom velikom i nikad zabeleženom pobedom na izborima, stigla je korona.

Morao je brzo, u hodu, da napraviti novu strategiju. Najvažnije je bilo da ostane u glavnoj ulozi i uradi nešto jedinstveno i nigde  viđeno. Vanredno stanje je predstavljalo čistu situaciju. Sve mu je  dozvoljeno.  Plan za  „spas deka i baka“ lako je sproveo i bez suda i presude utamničio preko milion ljudi.

Znao je da sa njima može lako da manipuliše, jer su oni naučeni da se povinuju  naređenjima vlasti. Kada je na scenu stupila „struka“, učinilo mu se da ne može dovoljno da bude glavni. Glumio je po studijima svojih televizija, plašio i zgražavao građane, pretio, grdio, molio. Sve svoje umeće je koristio, ali nije bio zadovoljan.

Trebalo je da pokaže da se ne plaši tog nevidljivog poluorganizma, a i da poentira u nikad  do tada viđenoj ulozi – da lično nosi respiratore onima čiji život zavisi od njih. Kao mitski junak, neustrašivo juriša sa spasonosnim oruđem i spasava živote.

Pred tim prizorom izbledela su sva epidemiološka pravila. Okružio se grupom od oko pedesetak ljudi, iako je  svako okupljanje zabranjeno. Izolovani u svojim domovima ljudi su gledali kao podučava lekare o načinu korišćenja opreme i slušali kako se brani od nečije želje da bude „politički izolovan kako bi korona uspela da pobedi“.

Projektovao je sopstvenu omnipotentnost i sumanutu percepciju zbog kojih sebe oslobađa svih ovozemaljskih pravila, jer je njegova misija iz drugih sfera. Zastrašujuća rečenica koja pojačava osećanja bespomoćnosti i ugroženosti. Čovek koji se godinama sa nama poigravao i isključivo brinuo kako da ostane voljen i željen na poziciji koju je zauzeo, u situaciji koja ugrožava vitalne interese sistema, nastavlja da se igra.

Zanet režijom i realizacijom uloge zanemario je stravičnu činjenicu, da virus ne želi da igra po njegovom scenariju. Napreduje i odnosi živote. Umiru lekari jer nisu bili adekvatno zaštićeni. Nadljudskim naporima uspevaju, zahvaljujući visokoj svesti i odgovornosti, da popune mesta svojih obolelih, ili zaraženih saradnika.

Mere koje je smišljao u trenucima visokog emotivnog naboja ne daju rezultate. Kinezi koje pita kako da još više uplaši građane, nemaju odgovor kako će  otpušteni radnici da prežive bez plata, kako će zemljoradnici da zaseju polja i gde će da plasiraju svoje proizvode, pošto su pijace zatvorene. Nemaju odgovor ni njegove sudije koje su prihvatile najbednije i ekstremno nečasne uloge.

Sude, ne po pravu i zakonu već po principima  koje je  najglavniji glumac postavio, gde boginja pravde viri ispod poveza pa Jovana Popović biva osuđena na zatvor u Zabeli, a folk zvezda Đani na kućnu izolaciju i mogućnost da nastupa na koncertima.

Ubrzavaju se i usložnjavaju događaji. Nesigurnost i neizvesnost rastu. Nakupilo se dovoljno besa i gorčine, koji će, možda, usloviti da mu združeni pošaljemo poruku: komedija je završena.

Autorka je neuropsihijatar u penziji