Virus zla i prostote probio sve barijere

Od dana kada sunce otopi duboke snegove, do dana kad sledeća zima zatvori prilaz tom malom svetu sigurnosti i spokojstva, svetu mašte iz koga me je odvodio samo majčin poziv za ručak.

I docnije, u godinama i gradovima, gde sam se zbog školovanja „relocirao“, postojala su neka takva mesta: u kutku iznajmljenih sobičaka prizemljuša, u kojima se odvijao moj ulazak u „veliki“ svet; na skrajnutoj klupi varoškog parka; u samačkim sobama rudarske varoši – pa i u ovom stanu u kome sam se (konačno) ustalio postoji takvo mesto.

Verovali ili ne, i svaki živi stvor ima takvo mesto – mesto utočišta, sigurnosti i spokoja, a da nije boravišna rupa u zemlji, šupljina u drvetu, nedostupno mesto na litici ili u gustom granju.

To je mesto do koga vam, ako to ne želite, ako ne dopustite, ne može dopreti niko ko može da naruši vaš mir, provali u vašu intimu, okrnji vašu dušu. To je mesto vaše odstupnice, duševne i telesne – mesto sabiranja i odbrane, mesto predaha; to je poslednji pedalj slobode i intimnosti, iz koga, ako vam ga naruše, ako vam ga oduzmu, gubite konačno; bivate isterani na čistinu, nebranjeni i slabi.

Bojim se da nam se, većini, upravo to i dešava. Da je virus zla i prostote upravo probio sve barijere i udomio se ne samo u naše kuće, u intimne kutke, već svom silinom preti da posedne naša tela i umove, da ih slomi i podjarmi. I nefunkcionalan je bilo kakav oblik zatvaranja (kao pred kovidom) i izolovanja jer je virus nezaustavljiv u svojoj agresiji i snazi. Kao kužni miris kablovske plastike koju lopovi (kradenu iz rudničkih postrojenja, skladišta i otpadnih odlagališta) pale iza nadvožnjaka na kraju ove ulice, ne bi li došli do čistog bakarnog dela; miris koji se, i pored dihtujućih prozora, useli u sobe i ne možete ga odstraniti – a ako otvorite prozor jurnuće svom silinom smrada.

Tako vam odsvuda, počev od visokih nakačenih odurnih bilborda, štampe koja vam truje mozak i srce; radija, koga ste možda već davno ućutkali i ekrana sa likom koji – sa svojim (pored svih ostalih) govornim manama (niko još nije ukazao na ovo sem NJega samog) izraženim u izgovoru više od polovine suglasnika koji su prema zvučnosti bezvučni, po mestu tvorbe zubni, a po načinu tvorbe frikativni – i zbog toga ga je još mučnije slušati dok, kao iz grotla, bljuje užarenu tekućinu i zasipa sve živuće.

Na sreću, u jednom postoji efikasna odbrana od ove napasti. Ranije je bila u obliku crvenog dugmeta ugrađenog obično na desnoj strani televizora, u skorijem kao dugme na daljinskom, i pritiskom na njega. Ovo može jednostavno u netrag nestati iz vašeg vida i sluha; mogu da nestanu i ostali zaperci tog gorkog stabla: od parlamentarnog „moderatora“ sa prezimenom u značenju nedoraslog grabljivca, do lika kakav se ne sreće ni iza ponoćnog fajronta u bircuzima srpskih bespuća, oličenog u šefu najbrojnije skupštinske mase.

Ali, na našu nesreću još nije zamišljeno dugme koje će nas isključiti kada se odmaknemo od tih kutija trovačnica, kutija za širenje virusa mentalne retardacije. Kada sa siđemo u svet kojim nas je Ovo okružilo – kao nasred pešačkog prelaza na kome niko od suludih vozača ne obraća pažnju na slobodu prelaza, a mi stanemo zamrznuti čekajući da nas neki od tih bolida, koji vetrovito proleću oko nas dotičući nam nogavice i peševe, na sjajno uglačanoj haubi ponese u svetlu budućnost.

Ne znam da li postoji naučna ustanova („stručnjaci“, kako ih Ovo posprdno naziva), da li postoji relevantna grana nauke koja bi mogla da objasni pesmu u leskovačkoj hali (i u ostalim halama), taj dirigovani navijački huk opijene mase, tu interakcijsku igru pastira i razblejanog stada, taj obostrani suicidni odnos u koji obe strane (slaveći jedna drugu) hrle – jer je svršetak za obe nestajanje.

Bojim se da napišem i sumnju kuda vode putevi tih na silu ili na namamu (na sitan novac i sitan zalogaj) prepunjenih autobusa; ti barjaci i slavoluci, ti prazni urlici, te zakletve imaginarnom i pogrešnom kultu. Bojim se da napišem kraj ove priče, naslućivan od njene prve tragikomične pojave, ali njena tragika neće biti od pouke jer neće ostati niko ko bi mogao da je iz ove strašne priče izvuče.

Uvek se vraćam na pitanje koje je, u našoj prepisci, postavio jedan izuzetno uman i obrazovan čovek – čovek erudita: Kako nam se ovo moglo dogoditi? Sve vreme, od tog dana, plići od njegovog soja, ipak pokušavam da na to pitanje (bar za sebe) formulišem bilo kakav, makar nagoveštavajući odgovor. I, ne uspevši u tome, počeo sam i sam da samo ponavljam to pitanje: Kako nam se ovo moglo dogoditi?

Ne, preformulisaću ga: Kako nam se Ovo moglo dogoditi?

I kako se događa da, idući iz greške u grešku, iz prestupa u prestup, iz štete u štetu, iz poraza u poraz (a porazi nisu NJegovi već državni i naši, ne samo oko Kosova), Ovo ostaje neokrnjeno i opstaje, uprkos tome što je (pokazaće vreme i istorijska nauka) nepobitno steklo epitet naše najveće pošasti, i što nikada u našoj istoriji (preobratljivoj i neutemeljenoj na istini već zasnovanoj na mitovima) niko nije izazivao takav odijum i prezir umnih (ali i divljenje drugih); niko nije takvim umećem (da li i snagom) mislećem delu oduzeo reči (možda i misli) i delovanje.

Zato, nepravdom i beznađem terani, svi mladi i umni (za naciju vredni) potomci odlaze bez povratka od Ovoga, daleko. Tamo, gde normalnosti i učenosti ima mesta. Ma koliko ih bolelo.

Za mene (i druge starce – zar smo već zašli u tu kategoriju?), ostaje mogućnost da opet potražim onaj hrast na brdu nad kućom; neke su mu se grane u međuvremenu osušile i prete padom. Ona drvca je zasigurno odavno pojela trulež, i možda žirevi više na padaju pod krošnju. Ali šarene kamenčiće nije razneo vetar.

Autor je književnik iz Bora

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.