Virus zvani „hegemon“

Vladajuća politička i intelektualna elita tokom devedesetih nesmetano je širila prvobitni soj virusa „hegemon 1389“, koji je po svojoj prirodi nacionalistički i militaristički.

Među onima koji su odbijali da nose zaštitne maske protiv virusa bili su, između ostalog, dva sadašnja predsednika: Aleksandar Vučić i Milo Đukanović. Ono što njih posebno izdvaja u odnosu na antivaksere tog perioda je svesno prihvatanje i udisanje virusa „hegemon 1389“.

Kao saučesnici u širenju virusa uvideli su neophodnost i opravdanost da se „hegemon 1389“ mora proširiti radikalnijim merama: upotreba tenkova, oružanih i paravojnih formacija. Ovi poklonici i pomagači Miloševićevog režima prenosili su virus nemilosrdno i podmuklo, ohrabrujući sopstvene građane (jedan kao premijer, a drugi kao ministar informisanja) da se zaraze, ističući ispravnost i humanost virusa „hegemon 1389“. Verovali su da je jedini pouzdan način da se izgradi imunitet srpskog krda osvajački ratovi, a koji će, razume se, stvoriti imuno srpsko carstvo.

Đukanović je devedesetih nastojao da se obračuna sa domaćim zagovornicima vakcina protiv „hegemona 1389“ proglašavajući ih srbofobima i izdajnicima, a uporedo sa tim inspirisao borce za imunitet koji su brutalno rušili Dubrovnik i ubijali nedužne građane. Otuda ne treba da nas čudi što je Milošević izjavio da Đukanovića gleda kao svog sina.

Nakon određenog vremena sin je odrastao, promenio se i postao mangup. Odlučno je odbacio svoju prošlost, kako zbog sebe tako i zbog drugih koji su zbog nje ispaštali, a ubrzo se i pelcovao vakcinom nelegalno dopremljenom sa Zapada u praznoj kutiji za cigarete.

Naknadnim utvrđivanjem količine antitela u krvi ispostavilo se da vakcina nije bila delotvorna u pogledu korupcije, kriminala i autoritarnog vladanja. No, uprkos nedostatku antitela uspeo je da usvoji način govora koji prija svima onima koji kada čuju pojam Evropa počinju da apeluju, opraštaju prošlost i autoritarnu vladavinu.

S druge strane obale na teritoriji srpskog sveta, njegov saveznik i veteran Aleksandar Vučić pelcovao se istom lažnom vakcinom. Usvojio je isti pojmovni aparat, proglasio EU ciljem srpskog krda na čijem čelu stoji uspravno već skoro 10 godina. Radikalnu promenu u svom političkom životu objasnio je međunarodnoj i domaćoj javnosti dobro poznatom izjavom da se ,,samo magarac ne menja“.

U tom periodu dramatičnih promena i pelcovanja, tačan datum još nije utvrđen, nastao je novi soj istog virusa koji se ubrzano širi među delom srpske intelektualne i političke elite. Reč je o opasnom virusu koji je nastao kao posledica mutacije usled nedelotvorne vakcinacije dva predsednika: takozvani „hegemon APEL“. Osnovno obeležje ovog virusa je politička oslepljenost koja sa prvim sojem deli hegemoni karakter: potrebu da interveniše i da se nametne. Osobe inficirane ovim virusom sklone su da podržavaju autoritarnu vladavinu ukoliko vođa upotrebljava prikladni EU rečnik.

Milo Đukanović, nije poznato na koji način, inficirao je deo srpske elite i tako postao jedina personifikacija evropske i demokratske Crne Gore. Ekstremni oblik ovog virusa vidljiv je, na primer, kod Nikole Samardžića (nije jedini, naravno).

Intelektualci koji dele mišljenje sa njim očarani su EU rečnikom vođa i daju sebi za pravo da se mešaju u političke procese: podržavajući iz Srbije režim u Crnoj Gori. Ovde ne osporavam njihovu kritiku srpskog nacionalizma koja je neophodna već licemerstvo i sklonost da se mešaju u političke procese susedne države. Stručno rečeno, kod obolelih od ,,hegemona APEL“ pojavljuje se neutaživa potreba da objasne građanima druge države šta je za njih ispravno i dobro: Milo.

Ukoliko ih uhvati (EU)forija kad slušaju Đukanovićev rečnik, moraju u svojim postupcima biti dosledni, poput Jelene Milić, i podržati autoritarni Vučićev režim. Ako je veći deo opozicije u Srbiji nacionalistički nastrojen, poput dela opozicije u Crnoj Gori, onda bi trebalo podržati Vučića budući da upražnjava EU rečnik.

Crna Gora treba da se oslobodi oba soja virusa koji se ispoljavaju u hegemoniji srpske elite: one koja u njoj vidi deo srpskog sveta i osporava njenu nezavisnost, ali i one koja daje sebi za pravo da podržava režim Mila Đukanovića.

Ovaj paternalizam, iako na prvi pogled na dijametralno suprotnim pozicijama, suštinski počiva na zajedničkoj misli da se iz Beograda meri i kroji po drugim državama. Apeluje se neprestano jer se iz nekog razloga neki iz Beograda osećaju pozvanim da baš Crnogorkama i Crnogorcima objasne šta je za njih dobro. Predeli iz kojih „apelaši“ čuju ovaj zov se poklapaju sa granicama „srpskog sveta“. I tako se dobija hor Samardžić, Jeremić, Bešlin, Vulin, Korać, Dačić, Biserko, Vučić, Selaković, Šešelj, Sekulović… uvek spreman za turneju po „srpskom svetu“.

Autor je politikolog