Foto FoNet Zoran Mrđa
U Srbija je gotovo svaka smena vlasti povezana sa teorijama zavere o moćnom spoljnom faktoru koji nam „dovode“ i odvode, tj. smenjuju predsednike države kada to oni požele, a ne sa izbornom voljom naroda. Takva verovanja o postavljanju predsednika od tuđeg faktora su dosta ukorenjena u narodu, ali im je i svakojaka domaća elita veoma sklona.
Posle Miloševića je gotovo svaki dolazak novog predsednika RS masovno tumačen, od njegovih protivnika, kao izraz volje i interesa belosvetskih moćnika, a ne kao rezultat slobodnog izbora i volje naroda.
U stvari, već je i sam pad odlazak Miloševića sa političke scene tumačen od njegovih pristalica kao puč, državni udar, bez uvažavanja elementarne činjenice povrđene i od same izborne komisije koju je formirala vladajuća partija SPS – da je MIlošević izgubio vlast na regularnim izborima.
Ta negacija traje do i danas kod dobrog dela simpatizera i članova te stranke (npr. kod Tome File). Iako je, doduše, ta smena vlasti pobedom Koštunice potpomognuta spolja (pre svega, finansijski) to nimalo ne menja činjenicu da je bila izraz volje naroda.
U tom smislu, i razočarane pristalice starog socijalističkog režima, koji su učestvovali na samim izborima, na kojima je Tadić pobeđivao Nikolića, sam nepoželjan ishod izbora su tumačili kao onemogućavanje stranog faktora da Toma dođe na vlast jer je Tadić, kao proevropski kandidat, navodno bio postavljen od EU i Amerike da bi „završio posao oko Kosova“.
Nažalost, i pristalice suprotnih političkih opcija preuzele su taj manir negiranja nepovoljnih izbornih rezultata kao navodne posledice nametanja nove vlasti od svetskih moćnika.
I to ne čujemo samo od prostog naroda, već i od od naše elite. I to od njenih najistaknutijih predstavnika, od nauglednijih profesora univerziteta u penziji itd.
Tako se od jednog istaknutog profesora i političara, veoma bliskog Koštunici, moglo čuti da nam je Toma doveden. Takođe je izjavljivao da nam je i Vučić doveden da bi odvojio Kosovo od Srbije. Šta bi se tek moglo reći za njegovog Koštunicu, koliko li nam je onda on doveden pošto je zaista došao na vlast uz stranu podršku!
A takvo nešto nije strano ni drugim renomiranim profesorima univerziteta. A takvim izjavama jeveoma sklon i jedan ugledni i kredibilni advokat koji kaže da je Vućić „došao na vlast ili doveden“ na potpiše Briselski sporazum (poznat i kao zastupnik veoma teorije o „trećem metku“).
A da ne govorimo o mnogim našim političkim analitičarima i novinarima-analitičarima, u čemu se najviše ističu neki koji sve tumače zakulisnim radnjama „Službe“ (u duhu Balkan infa), koji takođe znaju reči da je Vučić postavljenik Zapada. Time se upada u zamku protivrečnosti jer nameće se pitanje kako nam onda ta svemoćna služba, tj. „duboka država“, ne postavlja predsednike već uvek strani faktor. Inače, ta objašnjenja službom su jedna opšta tendencija, veoma zastupljena u narodu koji uživa u TZ.
Za čelnike opozicije (Šešelja, Draškovića itd.) svojevremeno se govorilo da ih je proizvela Služba kako bi simulirali opoziciju, a nasuprot tome na vlast su dolazili postavljenici stranih centara moći. A ima čak teorija da nam je i pozicija postavljena od strane zapadnih gazdi. Međutim, dominantnije su one da Vučić sam proizvodi i kontroliše opozicju.
Takve teorije koristi i opozicija na unutrašnjem planu – u međusobnom stranačkom obračunu i osporavanju.
Naime, puno je protivrečnosti u teorijama zavere koje obično imaju puno verzija ali dva suprotna smera, čime obično same sebe demantuju svojom kontradiktornošću.
U tom stilu, tvrdilo se za Tadića da je smenjen zato što nije potpisao Briselski sporazum i time izneverio one koji su ga doveli radi toga. Zato su onda ti strani moćnici odlučili da dovedu radikale koje su u tu svrhu transformisali u naprednjake (na stranu paradoks da se za takvu „izdaju“ zemlje umesto mekših i proevropskih demokrata „dovode“ tvrdi i bezkompromisni nacionalisti – radikali).
Takav uvreženi narativ je, inače, postojao i za Mila kad je izgubio izbore u CG – da je „pušten niz vodu“ pošto je ispunio zahteve nalogodavaca – priključio se NATO-u, priznao Kosovo i sl.
Dakle, kako god okrenete – „pušteni ste niz vodu“. Ako ne obavite posao (kao Tadić) – ne valja, a ako obavite posao (kao Milo) – opet ne valja. Isti scenario se predviđa i za Vučića koji u tom pogledu vodi mekšu politiku od Tadića (a pitanje je koliko bi ta tvrđa politika opstala da je Tadić ostao duže na vlasti).
I tako se ustalio jedan narativ da njih održavaju na vlasti sve dok završavaju povereni im posao oko Kosova, zbog čega im je bitna isključivo stabilokratija, a ne stanje demokratije i prava u Srbiji. A pustiće ih niz vodu tek kad obave posao oko Kosova, što bi značilo da će ih prepustiti izbornoj (ne)milosti samog suverenog naroda.2
Takve izjave veoma su učestale i kod opozicionih lidera. Tako Đilas i Velja Ilić tvrde da su nam Vučića doveli Merkelova i Nemci. A ni Bojanu Pajtiću takve izjave nisu strane. Pri tom, niko od zastupnika tih teorija ne objašnja detaljno na koji način je tačno doveden, uz kakvu konkretnu pomoć ili intervenciju. Zato što i nema dokaza za to. Dovoljno je samo neobavezno izjaviti tako nešto.
Protiv Vučića su u opticaju dve opcije. Ako ne možeš da ga pobediš – ili mu se pridružiš, što mnogi čine – Ili jednostavno tvrdiš da nam ga je nametnula neka viša sila pred kojom smo nemoćni.
Od toga se pravi religija. A i zašto ne bi to tvrdili kad to ništa ne košta u Srbiji gde ne postoji moralna odgovornost za javnu reč, pogotovo što takve izjave nailaze na veoma dobar prijem u nezadovoljnoj, pristrasnoj, ostrašćenoj, veoma tendencioznoj i nedovoljno kritičnoj opozicionoj javnosti. Istina je u Srbiji neobavezujuća kategorija, stvar emocija, ukusa i interesa. Ako vam se istina ne sviđa prosto je negirate guranjem glave u pesak.
Sličnu teoriju čuh skoro i od Ćute, za kojeg sam mislio da je potpuno trezven i nepodložan takvim teorijama. Sem toga, on je i sam bio žrtva takvih teorija (da je Vučićev „trojanac“) od strane drugih opozicionara kada se pojavio na političkoj sceni i izazvao surevnjivost.
Jednim delom je i bila osveta zato što je tvrdio da je „Rio Tinto“ stigao u Srbiju pre naprednjaka – u vreme današnje opozicije koja kritikuje Rio Tinto. Najviše je napada trpeo izgleda od Narodne stranke. U to je čak poverovao i Ponoš (tadašnji član NS), koji je i sam bio žrtva TZ vlasti.
Slična „buva“ i iz istih razloga je puštena i kad je Beli Preletačević „oteo“ glasove opoziciji – da je Vučićev čovek od koga je dobio puno para sa kojima otvara lokale i radnje širom Beograda. Zbog širenja glasina obećao je da će ošamariti jednog opozicionog prvaka kad ga sretne.
Tako se u narodu i u eliti pokazuje licemerstvo. Naime, dok se ogorčeno kritikuje uterivanje demokratije u svetu od strane Amerike i Evrope, sada se zamera toj EU i Americi što „podržavaju“ Vučića i ne smene ga, umesto nas nemoćnih, svojim pritiskom na njega.
Pitam se da li svi ti ljudi i naša elita koji to tvrde zaista veruju iskreno u to ili to izjavljuju u stanju nekakvog afekta ogorčenja, želeći možda da kažu da ovakav narod takve ne zaslužuje, pa mora da nam je došao odnekud kao strano telo. I ako zaista veruju da nam drugi postavljaju predsednika države, zašto nas svi skupa redovno pozivaju da izađemo na izbore i suvereno izaberemo željenu vlast.
Autor je sociolog iz Niša
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
