Više javno tužilaštvo – Misterija poverenika

Povod za saopštenje je bilo pisanje portala “Nova” u vezi sa radom tog tužilaštva u predmetima u kojima kao dramatis personae figurira inspektor Milenković.

U istom saopštenju navedeno je da bi ostavka Poverenika bila “moralan čin” ukoliko on ne bi “stao u zaštitu svojih kolega koji su ga izabrali kao člana DVT”.

Kakva su to ovlašćenja?

Šta o tim ovlašćenjima govori Poslovnik DVT na koji se tužilaštvo poziva?

Koje su to mere za zaštitu samostalnosti koje DVT stoje na raspolaganju?

Kakva je uloga Poverenika u celom tom postupku?

Krenimo redom…

Sam postupak za zaštitu od nedozvoljenog uticaja inicira javni tužilac ili zamenik javnog tužioca koji smatra da postoji neprimeren uticaj na njegov rad. Zahtev se dostavlja Povereniku koji ceni potpunost, razumljivost i verovatnost podnetog zahteva.

Ukoliko proceni da navodi iz zahteva pružaju dovoljno osnova da se može odlučivati o postojanju nedozvoljenog uticaja, Poverenik podnosi predsedniku Veća zahtev za sazivanje vanredne sednice DVT na kojoj se onda raspravlja o postojanju nedozvoljenog uticaja I donosi odluka.

Ukoliko bi se na toj vanrednoj sednici utvrdilo postojanje nedozvoljenog uticaja, šta onda čini DVT? Pa može da izda saopštenje za javnost, sazove konferenciju za medije kao i da se neposredno obrati institucijama ili organizacijama iz kojih je neprimereni uticaj potekao.

Iz navedenog možemo zaključiti sledeće:

Prvo, budući da je Više javno tužilaštvo javnost obavestilo kako je Povereniku podnosilo više zahteva za utvrđivanje neprimerenog uticaja, iako tu javnost nije obavestilo i o sadržini tih zahteva, moguće je da je Poverenik procenio da podneti zahtevi ne pružaju dovoljno osnova za odlučivanje.
Ovo bi mogao biti jedan od motiva iza saopštenja VJT koje putem javnog pritiska (na koji se i samo žali!) pokušava da utiče na odluku Poverenika.

Dalje, postojanje neprimerenog uticaja ne utvrđuje Poverenik već Državno veće tužilaca. Poverenik predlaže odluku DVT u svakom konkretnom slučaju, ali ona svakako nije obavezujuća i predstavlja tek preporuku.

U tom smislu neobično je što se VJT u svom saopštenju fokusiralo samo na Poverenika Milana Tkalca.

Činjenica da tužilaštvo tu autocenzuru medija i javnosti traži pozivajući se ni manje ni više nego na Poglavlje 23 iz pristupnih pregovora sa EU najbolje govori o tome koliko nam je potrebno istinski samostalno i nezavisno tužilaštvo

Naime, ukoliko je neprimereni uticaj koji je predmet zahteva ispoljen preko medija, društvenih mreža ili na neki drugi javni način, vanrednu sednicu za utvrđivanje neprimerenog uticaja mogli su i bez predloga VJT da sazovu predsednik DVT ili bilo koji drugi član Veća.

Zašto se samo g-dina Tkalca poziva na “moralni čin”, a ne i celokupan sastav Državnog veća tužilaca do objavljivanja ovog teksta je misterija.

Najzad, ali nikako na poslednjem mestu, sam postupak za utvrđivanje neprimerenog uticaja rezultira upravo saopštavanjem postojanja neprimerenog uticaja – i to upravo medijima iz kojih VJT navodi da neprimereni uticaj i potiče!

Ne postoji nikakva druga sankcija osim osude javnosti koja bi u svakom demokratskom društvu trebala da predstavlja najpouzdanijeg garanta samostalnosti tužilaštva.

Međutim, u konkretnom slučaju VJT praktično traži da javnost osudi samu sebe zbog legitimnog insistiranja da rad tužilaštva bude javan, a upravo da ne bi bilo neprimerenog uticaja na taj rad, poput nedavnih javnih istupa ministra Vulina u vezi sa aferom prisluškivanja od kojih VJT, začudo, ne traži zaštitu ni od Poverenika ni od javnosti.

Činjenica da tužilaštvo tu autocenzuru medija i javnosti traži pozivajući se ni manje ni više nego na Poglavlje 23 iz pristupnih pregovora sa EU najbolje govori o tome koliko nam je potrebno istinski samostalno i nezavisno tužilaštvo. Danas možda više nego ikada.

Autor je advokat iz Beograda i programski direktor Foruma za bezbednost i demokratiju