Više ne prepoznajem Danas

Najpre način na koji su predstavljeni događaji sa emisijom Peščanik. Napadi na sajt Peščanika, ometanje emitovanja emisije i najzad demoliranje automobila urednice Svetlane Lukić, morali su se u ovom listu naći na naslovnoj strani kao prvorazredna vest, bar gledano sa čisto esnafskog stanovišta. Izuzmemo li kolumnu Miloša Vasića (2. februar), koja, kao i svaka kolumna (budući da kolumnist ima „svoj dan“ u sedmici), stiže sa zakašnjenjem u odnosu na klasičnu novinsku vest, sve se svelo na jedva uočljivu belešku, da bi demoliranje automobila bilo zabeleženo u kriminalnoj hronici, kao da je u pitanju obračun među kriminalcima, kao da je to jedna od tekućih i svakodnevnih vesti o zbivanjima u opskurnim miljeima. A reč je, gospodine Ramaču (i sad se obraćam Vama lično, jer Vi snosite najveću krivicu za ovakav odnos lista, budući da ste glavni i odgovorni urednik), reč je, dakle, o jednom od najbrutalnijih napada na slobodu misli i izražavanja, i to misli i izražavanja koji bi Vam morali biti bliski. Jedan od onih napada što su tek uvertira u događaje koji su se po mnoge Vaše kolege završili tragično.

Drugo ogrešenje o „horizont očekivanja“ vaših čitalaca vidim u objavljivanju razgovora s „Ljubišom Ristićem, rediteljem i levičarom“ (citiram najavu s naslovne strane). I pitam se (pitam Vas), šta nama što znamo ono što znamo „o životu i priključenijima“ tog reditelja i levičara, on danas (u Danasu) može reći, a da to ne zvuči blasfemično isto onoliko koliko je blasfemično (i još više) sve što on prećutkuje. Odmah Vam moram reći, da to najpre shvatam kao potrebu lista (onu žalosnu potrebu da se stvaraju odstupnice) da sâm niveliše sve ono što je u još jedinoj svetloj tački Vaših novina, dvonedeljnom dodatku Beton, bilo rečeno o pojavi koju, jednako kao reditelj i tvorac JUL-ovskog političkog programa, predstavlja taj umetnik i „politički mislilac“ u istom liku.

Mislite da treba da saučestvujemo u njegovoj patnji zbog kraha njegovih „levičarskih ideala“, kad znamo da bi nas oni, ekstremni kakvi su, unesrećili još više od relativno kratkotrajne JUL-ovske prakse, budući da je za rušenje tih istih ideala bilo potrebno čitavih sedamdeset godina? Smatrate li možda da njegove elukubracije o „bezočnom i nepravednom kapitalizmu“ treba da nam posluže kao osnova za neki kolektivistički ideološki preobražaj? Mislite li da treba da aboliramo jednu primitivnu verziju ledi Magbet, da zaboravimo na njeno agresivno prisustvo, na njene ideološke bljutavosti kojima nas je godinama zasipala, na njene zakulisne radnje koje su koštale života mnoge ljude, jedino zato što „reditelj i levičar“ kaže da je ona (samo) „žena koja je obožavala svog muža i svoju decu“ i to u vreme kada je hiljade i hiljade žena gubilo „svoje muževe i svoju decu“, zahvaljujući politici njenog „obožavanog muža“. Mislite li da je takvom čoveku dopustivo da izgovori, a vaš list prenese, da su se zahvaljujući JUL-u „prvi put čule reči: Jugoslavija, levica, ne-ratu, ne-ratnim huškačkim motivacijama vlasti (a ko je, zaboga, u to vreme bio vlast, ako ne taj isti JUL) i opozicije“, odbacivši pri tom sav institucionalizovani i neinstitucionalni otpor ratu za koji je i te kako znala ova sredina.

I na kraju, mislite li da treba da žalimo tog umetnika, koji je koliko stvarao toliko i razarao pozorišta, koji je sebe smatrao institucijom i kome je, uprkos njegovom „disidentskom“ stažu, bilo dozvoljeno da se ponaša kao putujući pozorišni prorok (a ne kao čergar, kako bi to on danas želeo da predstavi) i čijem povratku, tačnije, večnom vraćanju, treba da se radujemo?

Ovim sam, u okvirima svojih moći, nastojala samo da predočim dubinu svog razočaranja u list, koji je godinama služio na čast novinarskoj profesiji.