Više pozorišta, a ne solitera

Ova pitanja u predstavi „Ko je ubio Dženis Džoplin?“ postavlja glumica novosadskog pozorišta koja tumači lik američke pevačice.

Ona stoji na bini, gleda u mrak, a mi u niškom pozorištu sedimo i gledamo nju. Koliko nas je odgovorilo na ovo pitanje sebi u bradu? Zbog silne slobode valjda. Ili zbog bontona?

Oslobodili su nas glumci do kraja predstave, pa se i zaigralo u publici tog pretposlednjeg dana „Teatra na raskršću“ tokom izvedbe koja je vozila emocije kao Šumaher svojevremeno veliku nagradu Monaka tesnim ulicama Monte Karla.

Da, pozorište oslobađa. U svakom smislu.

Još uvek mladi niški pozorišni festival to i dokazuje. A bogami dokazuje i da je Nišu to falilo. Bilo je pokušaja ranije da se organizuje nešto slično, ali ovakav „Teatar na raskršću“ je potvrdio da mu je baš tu i mesto – u Nišu.

Ne živi grad kao u vreme „Nišvila“, ali svakako diše drugačije. Pluća su punija tih dana. Posebno za ljubitelje teatra.

I tu dolazimo do zadatka koji festival i Narodno pozorište kao organizator moraju sebi da nametnu – proširiti spisak ljubitelja teatra u Nišu.

Dopisati nova imena onih koji će tražiti kartu više za festivalske predstave, ali i za redovni repertoar. Za one koji će sutra puniti i malu scenu pozorišta.

Ne ovu improvizovanu, nego novu malu scenu. Izgraditi i nju. Za one koji će ići i u alternativno pozorište koje će neki novi, talentovani, hrabri i kreativni ljudi pokrenuti u Nišu. Gradu Nišu.

Paralelno sa festivalom u gradu se otvorila i polemika o gradnji solitera i višespratnica. Zgrada sa 15 spratova.

Takvih do sada nije bilo u Nišu. I nekako je od vladajuće većine na sve kritike izgradnje stizalo opravdanje – pa ovo je grad, mora da ima solitere.

Ili postaće grad kada dobije solitere.

Biće to gradovi u gradovima i tako dalje…

Netačno na više nivoa.

Prvo, ovo je već grad i bez solitera, a postaće još veći kada ojača gradski duh koji mu je poslednjih godina urušavan. Razlozi su brojni. I lokalni i globalni, a jedan tekst je malo.

Duh mogu da povrate samo slobodni, kreativni i hrabri. Hedonisti i zaljubljenici u umetnost. Oni koji će voleti i pozorište.

Soliteri na periferiji mu dođu kao ograde u već skučenom i u pojedinim delovima prenaseljenom gradu koji se često guši u sopstvenom dimu. Smogu koji zimi zadihtuje nišku kotlinu.

Šta će da nam oduva dim kada podignemo solitere? I Atina je metropola, a ništa nije više od Akropolja.

Zato hajde prvo da podignemo kulturu. Ona je osnov svega. Sve od nje počinje i sa njom se završava, a kako kaže niški sociolog Đokica Jovanović temeljne promene mogu doći samo iz kulture.

Ne znam zašto i kako i ko je rešio da se toliko ogreši o kulturu, pa je gradonačelnicu Niša Draganu Sotirovski kao turizmološkinju i političku ličnost ubacio u Savet festivala „Teatar na raskršću“, ali iz tog bogohuljenja možda može da se izrodi i nešto dobro.

Možda kultura u ovom „jovanovićevskom“ smislu utiče na nju, pa i ona doživi neki vid katarze i reši da grad podiže, modernizuje i urbanizuje od pozorišta. Pre nego, na primer, sa gradilišta. Zašto da ne?

Konačno da shvatimo da nam treba više pozorišta, a ne solitera.

Da nismo grad samo ako se međusobno otimamo za parking mesto, znojimo u betonu, sa komšijama pijemo kafu preko terase i gušimo u smogu, nego ako smo, kao što reče Dženis Džoplin, i slobodni.

A pozorište oslobađa. Ko ne veruje, neka proba sa nekom predstavom. Ništa ne boli.

Autor je novinar iz Niša.