foto FoNet/Uprava carinaOvih dana, mimo očekivanja, dinar je još malo ojačao u odnosu na evro. DŽaba više nego dvostruko veća inflacija od evropske, više kamate na evro pozajmice i skroman rast bruto domaćeg proizvoda (BDP), sve što mu ne ide u prilog, dinar se ne da, pa ne da.
Evro vredi 117,17 dinara, pa će izvoznik od jednog miliona evra izvoza prihodovati 117,17 miliona dinara i, sigurno, izgubiti na tom izvozu.
Dakle, nije izvezao svoje proizvode zato što mu se to isplati, već zato što je morao.
Malo je naše tržište da apsorbuje sve što se proizvede, ma koliko da je mala naša proizvodnja u odnosu na instalisane proizvodne kapacitete i mogućnosti poljoprivrede. Utoliko je manje, jer mnogo uvozimo pošto se uvoz isplati.
Uvoznika milion evra uvoza košta 117,17 miliona dinara i nema tog domaćeg proizvoda koji cenovno može konkurisati istim proizvodima iz uvoza.
Jedino da iz patriotskih razloga kupujemo domaće, pa dokle dotekne plata ili penzija.
Sad, ko ovo pročita, reći će, pa što ne oborimo kurs dinara i rešimo problem.
Izvoz bi bio isplativiji a uvoz obrnuto, pa će domaća proizvodnja da raste, a kad proizvodnja raste onda i pojeftinjuje. Što bi se reklo, jednim udarcem ubijamo dve muve.
Drugi čitalac, pogrešno uveren da je s našim kursem dinara sve u redu, jer kurs zavisi od ponude i tražnje za devizama, pitaće se, šta ovaj mudruje.
Najžalosnije je što će, bar što se kursa dinara tiče, biti u pravu.
Ovaj kurs je, upravo, rezultat odnosa ponude i tražnje deviza na našem deviznom tržištu, uz malu korekciju da bi dinar, zbog veće ponude od tražnje za devizama, bio još jači da Narodna banka Srbije ne otkupljuje višak ponude i tako sprečava dalje jačanje dinara i istovremeno podiže devizne rezerve u nebesa.
Problem je u ponudi deviza, tačnije u prilivima deviza.
O tome sam već pisao, ali džabe, pišeš li o našoj ekonomiji, ovo se ne može izostaviti.
Devizni priliv po osnovu izvoza je nesporan, naravno, i još neki manji prilivi.
Sledi priliv po osnovu doznaka iz inostranstva, kao posledica ogromne emigracije i velike zavisnosti primaoca doznaka od njihovog dotoka.
Zatim sledi stalno rastući priliv deviza po osnovu stranih direktnih investicija, jer smo se odavno, samo sada u većoj meri, opredelili za model razvoja koji se u suštini svodi na nadomeštanje nedostatka domaćih privatnih investicija.
I na kraju, veliko devizno zaduživanje države, za pokriće svih ambicija i u pogledu standarda zaposlenih i izgradnje infrastrukure iznad dostignuća svih prethodnih vlasti.
Pošto ekonomija valja samo ako vodi do još bolje ekonomije, ima razloga da nas zaboli glava zbog kursa dinara i svega što istrajavanje na ovom kursu znači, a naročito u slučaju njegovog pada.
A pretnja te vrste postoji, razumeli je ili ne razumeli nadležni za našu ekonomiju i državu.
Doznake će se smanjivati, što zbog sve manjeg broja stasalih za posao, pa i za odlazak u inostranstvo, što zbog prirodnog smanjenja broja vremešnih primalaca doznaka, što zbog mogućeg povlačenja porodice u inostranstvo nakon što se glava porodice osposobi za takvu odluku. A neko će se i vratiti u zemlju.
Što se zaduživanja države tiče, već smo sa sadašnjim dugom blizu plafona, bez obzira što se, upoređivanjem neuporedivog, ponosimo niskim učešćem javnog duga u BDP-u.
Što se tiče priliva deviza po osnovu stranih investicija, možemo samo da nagađamo, ali ako i dalje budu dolazili zbog visokih budžetskih i poreskih podsticaja i zbog jeftine radne snage, onda su i tu moguća neprijatna iznenađenja u narednim godinama.
Gore od svega jeste što smo sada primorani na jak dinar. Jak dinar je pored uvoza ohrabrivao i devizno zaduživanje.
Klizne li dinar nadole, potopiće devizne dužnike redom, od države, privrede do stanovništva a pogurao bi i inflaciju zbog viših uvoznih cena i viših troškova ukupne proizvodnje i usluga. Da bi to izbegli morali bi administrativno i poreski destimulisati uvoz potrošnih dobara više nego što bi ga destimulisao slabiji dinar.
Dalje, morala bi se smanjiti državna potrošnja uključiv i javne investicije, da se inflacioni pritisak na dinar smanji, a sve to zajedno vodi u recesiju (pad privredne aktivnosti).
Nju bi morali sprečavati svim razumnim podsticajima izvoza kako bismo ga podigli na viši nivo i obezbedili ravnotežu između ponude i tražnje deviza na novim i zdravijim osnovama.
Nema sumnje, ozbiljni su rizici pred nama, samo još da to shvatimo. Što pre, to bolje.
Autor je ekonomista
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
