Visoka cena manje inflacije: Analiza ekonomiste Vojislava Guzine

Razumljivo je da je ministar zaduženiji za lepe vesti, jer je on do guše u izbornoj kampanji. A inflacija i pad standarda većine stanovništva su, nije teško razumeti, najslabija ekonomska tačka aktuelne vlasti u borbi do ponovne pobede na izborima, pa bi im primetnije niži nivo cena u prodavnicama uoči 17. decembra para vredeo. Ali ovde nije reč kad će inflacija pasti na željeni nivo, po NBS, to je između dva i tri odsto, kakva je bila pre njenog naglog rasta, već koju bi cenu mogli platiti u ostvarivanju tog cilja, naročito u pogledu privrednog rasta.

Mere NBS znače pad novčane mase odnosno pad raspoloživog novca za finansiranje privredne aktivnosti. Mere vlade delom idu na obaranje cena putem akcije „Bolja cena“ i administrativnog ograničenja rasta cena nekih proizvoda široke potrošnje. Sve ostale mere, podizanje plata u javnom sektoru, podizanje „minimalca“ i podizanje penzija i sve planirane jednokratne isplate penzionerima i primaocima socijalne pomoći idu na povećanje kupovne moći, odnosno potrošnje.

Pad zvanične inflacije sa 16,2 u prva tri meseca na 8,5 odsto za deset meseci u odnosu na isti period prošle godine, jeste nedovoljan posmatrano na evropskom nivou, ali više brinu faktori koji su doveli do ovog pada inflacije. To su restriktivna monetarna politika, zatim pad potrošnje usled nesumnjivog pada kupovne moći većine stanovništva i najzad usporavanje rasta izvoza u toj meri da je moguće da završimo godinu na prošlogodišnjem realnom nivou robnog izvoza. Može li gori trio u obaranju naše inflacije.

Naravno, mere NBS su očekivane i neizbežne, i nema im se šta prigovoriti. Veći su problem druga dva faktora koji zajedno sa prvim dižu cenu obaranja inflacije na zabrinjavajući nivo. Viši nominalni rast zarada, penzija i drugih primanja i pored niže inflacije nije još zaustavio pad kupovne moći, jer niža inflacija ne znači pad cena već samo sporiji rast, inače, za većinu stanovništva, visokih cena, pa zvanični statistički podaci pokazuju dalji pad trgovine na malo. Za devet meseci u odnosu na isti period prošle godine ona je realno (u stalnim cenama) manja za 3,9 odsto. Robni izvoz naročito zabrinjava i pored zadovoljavajućeg rasta izvoza usluga. Za devet ovogodišnjih meseci povećan je u odnosu na isti prošlogodišnji period za svega 5,6 odsto, dok je prošlogodišnji izvoz u tom periodu bio veći u odnosu na odgovarajući period prethodne godine za 27,7 odsto a prošlogodišnji konačni izvoz bio veći od izvoza u 2021. godini za 26,3 odsto.

Ovo faktički znači da je ukupna robna ponuda veća od domaće i ino tražnje za našim proizvodima. Drugim rečima ukupna ponuda je premašila domaću kupovnu moć i ino tražnju, i pozitivno, reklo bi se odlučujuće, uticala na usporavanje inflacije. Dakle, ovom padu inflacije nemamo razloga da se mnogo radujemo. Što se tiče znatno manjeg uvoza od prošlogodišnjeg, on nije smanjio ponudu roba na domaćem tržištu, jer se smanjenje uvoza odnosi na prestanak uvoza struje i opšti pad uvoznih cena. A što se izvoza tiče, sasvim je verovatno da ni u narednoj godini neće ići kako treba, što zbog nepovoljnih ekonomskih prilika u evropskim zemljama našim glavnim spoljnotrgovinskim partnerima, što zbog, valjda tu više nema spora, naše nekonkurentne izvozne ponude.

Hoće li se nastaviti sa zadovoljavajućim padom inflacije, zavisi od visine ponude dobara na koje odlazi glavnina primanja većine zaposlenih i penzionera, a to je hrana. Pa ponovo, po ko zna koji put, ukazujem da je glavni razvojni prioritet male zemlje poput naše, visok stepen samodovoljnosti u hrani i energetici, jer je tu ucenjivačka moć moćnih najizraženija. Zato mi se ocena da su aktuelni protesti poljoprivrednika ispolitizovani, ne čini razumnom.

Autor je ekonomista iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.