Vitalnost je u otporu

Dragoljub Todorović Maturant Pravno-birotehničke škole iz Beograda Ivan Ninić održao je govor na maturskoj večeri učenika svoje škole koji je objavljen u Danasu pod naslovom „Kičma je najvažnija“. U svom govoru mladi Ninić je vrlo otvoreno, bez ikakvog ustezanja, kalkulisanja ili mimikrije, konkretno, beskompromisno i sa nizom detalja, veštinom iskusnog govornika ukazao na suštinska pitanja srednjoškolaca, maturanata i mladih ljudi uopšte. Uprava škole bezuspešno je pokušala da spreči Ninićevo obraćanje svojim drugovima, a 250 maturanata snažnim aplauzom pozdravilo je njegov govor. Ovaj događaj podsetio je na pokušaj jednog studenta Pravnog fakulteta u Beogradu od pre nekoliko godina kada je na takmičenju u besedništvu hteo da bez friziranja i autocenzure u svojoj besedi pokrene ključna pitanja i skrene pažnju na probleme studenata i studiranja. Nije mu dozvoljeno da besedi, a jedan od organizatora takmičenja, profesor Pravnog fakulteta, zapretio mu je fizičkim obračunom, napominjući da je iz Toplice, gde se takve stvari rešavaju batinama.
Podsećanje na dve epizode u kojima su mladi ljudi pokušali da se izbore za pravu, slobodnu, poštenu i istinitu javnu reč neophodno je da bismo analizirali jednu zabrinjavajuću pojavu u Srbiji u poslednjih nekoliko godina. Naime, zavladao je neki čudan i vrlo obeshrabrujući običaj da razne međunarodne i nevladine organizacije, vladine organizacije za ljudska i manjinska prava, društva sudija i javnih tužilaca, službe za informisanje pravosudnih institucija, pojedine ambasade i slične institucije organizuju predavanja, okrugle stolove, razgovore, konferencije, simpozijume, prezentacije, treninge i seminare na kojima se raspravlja o najrazličitijim temama iz oblasti prava, istorije, politikologije; o ratnim zločinima, suočavanju sa prošlošću, saradnji bivših država bivše SFRJ, utvrđivanju broja žrtava, funkcionisanju specijalizovanih sudova i čitavom nizu sličnih tema. Na takvim skupovima najčešće se koristi birokratski i konferencijski govor, diskurs nezameranja, praznog hoda, opštih mesta, retoričkih pirueta, banalnosti, konfuzije, korišćenja poštapalica, poltronisanja i servilnosti prema važnijim diskutantima. Ne ulazi se u srž problema, najčešće se ne navode dokazi, podaci, činjenice, ne zauzima se stav, ne nude se rešenja, izbegavaju se polemički tonovi, potpuno se zanemaruje bilo kakav kritički pristup bilo kojoj pojavi, situaciji ili problemu. Sve se hvali, kadi, lakira, sve ostaje na površini, ništa se ne argumentuje, ni u šta se ne sumnja. Moglo bi se reći da je glavni moto svih ovih skupova „ne talasaj“.
Šampion organizovanja ovakvih skupova i davanja osnovnog tona tim skupovima je misija OEBS-a u Beogradu. Sve se svodi na organizovanje tih dosadnih konferencija sa nekompetentnim učesnicima i diskusijom u stilu „trla baba lan…“ letnji dan do podne. Pored OEBS-a, u organizovanju, podržavanju i učešću u sesijama u stilu i maniru birokratskih konferencija socijalističkog saveza u periodu socijalizma učestvuju i UNDP, Evropski pokret za Srbiju, nekadašnje Savezno ministarstvo za ljudska i manjinska prava, društva sudija i tužilaca, informativne službe specijalizovanih pravosudnih institucija, razne nevladine organizacije za ljudska prava, neke ambasade, porodične advokatske kancelarije i drugi.
U tim organizacijama radi veliki broj mladih ljudi (pravnika, politikologa, istoričara) starih od 25 do 35 godina koji su se potpuno uklopili u tu birokratsku kolotečinu i žabokrečinu, u tu ravnu liniju (kardiogram mrtvaca) koja zahteva disciplinu, rutinu, nezameranje, opšta mesta, netalasanje, što su stroga i nepisana pravila takvih skupova. Potrebno je uvek biti budan i oprezan da se ta pravila ne naruše, uvek se mora paziti da je strogo zabranjen svaki lični stav, svako konkretno izjašnjavanje, polemika ili kritika. Veliki svetski pisac izgnanik i nobelovac, Aleksandar Solženjicin, napisao je: „Oprezan čovek – nije nikakav čovek“.
Mladom čoveku je inače svojstvena istinoljubivost, radoznalost, nekomformizam, otvorenost, hrabrost, individualnost, različitost, pobuna, otpor, ponos… Vitalnost je u otporu. Svet počiva na razlikama, a ne na poslušnosti, servilnosti i egalitarizmu. Zbog toga je izuzetno značajan govor maturanta Ninića i aplauz koji je dobio od svojih drugova. To daje nadu da će jednog dana, kad oni stasaju, idila i sklad pomenute ravne linije biti narušena.