Vitez u smrdljivim čarapama

… u nekada prestonom gradu Kruševcu, u njegovom Kulturnom centru (osnovanom tek godinu ranije, 18. februara 1992), po ideji čuvenog lokalnog satiričara Rade Brke (Radoslava Savića), pokrenut je Festival satire i humora (koji je samo godinu kasnije postao Međunarodni).

U tom teškom vremenu, u vremenu najvećih pokolja u bosanskom građanskom ratu, i najveće bede u srpskom društvu, koju je generisao ondašnji diktator, uz pomoć predsednika republike koji se nije pitao ni o čemu („Nepravedne, nehumane i ničim izazvane sankcije“ su bile jedine reči koje smo od njega slušali), i predsednika vlade koji je bio jedino poznat po tome što nije nikako uspevao da načini razdeljak u kosi („čovek bez razdeljka“), ovaj festival je, uz nekolike satirične listove koji su do današnjeg dana ugašeni – ne toliko voljom diktatora već više neumešnoću uređivača – bio jedna od retkih prilika da se o vlasti progovori kritički kroz satiru i humor, da se izvrnu ruglu sve njihove mane, da se postavi debeli znak jednakosti između vlasti i gluposti.

Na tom, drugom, od tada Međunarodnom festivalu „Zlatna kaciga“ uvedena je nagrada (titula) Vitez od Čarapanije, čiji je prvi dobitnik bio glumac Pavle Minčić. Ova viteška čast je, u neku ruku, bila i najveća nagrada festivala. Istina, satiričari su za autorska dela dobijali nagrade („Zlatne kacige“), ali je titula Viteza od Čarapanije osmišljena da bude dodeljivana velikim i zaslužnim kulturnim poslenicima i pregaocima.

Istina, posle Pavla Minčića, ovu titulu je poneo Milovan Vitezović, koji se već uveliko razumeo u vitezove jer im je stavljao reči u usta u filmu „Kosovski boj“, uz koga smo dočekali prve NATO-bombe, i u kome (filmu) su ini carev sine Bajazit i naš care Lazare, pre tragičnog čina, jedan drugom prosuli u lice pregrsti filozofske mudrosti na čistom Vukovom srpskom, pre nego što je podignuta zlokobna sablja.

Ali, treba se podsetiti, to je bila 1995, diktator je postao „čuvar i garant mira“, a Vitez Vitezović imao lepo uhlebljenje u njegovom režimu.

Iza Vitezovića, redom, viteškom titulom okićeni su Radivoje Bojičić, LJubivoje Ršumović, Ranko Guzina, Zoran Božović, Dobrica Erić, glumac Nikola Simić, Dušan Kovačević i Mira Banjac u mešovitom paru, violinista Sreten Krstić, Dušan Pop Đurđev, Dragan Lakićević, pa Aleksandar Čotrić i Milovan Vržina u muškom paru, LJubodrag Stojadinović, Siniša Pavić, Darko Bajić, glumac Dragan Jovanović, Milorad Mandić Manda… i tako, redom, sve do ovih dana.

Naravno, ovom spisku se ima štošta zameriti, oduzeti ili dodati (primerice, i sam Čkalja je odbio da dođe 2001. u Kruševac i primi nagradu za životno delo; jednu je već primio, 1996), ali se ukusi ne mogu uvek upariti, i odluke žirija se jedino merodavne.

Potpisnik ovih redova (dakle, moja malenkost), imao je čast da četiri puta osvaja jednu od nagrada za pisanu formu (gotovo uzastopno, 2001 – 2006), i to uvek parodijom aktuelne vlasti („Hagmlet“, „Dosije kiks“ „Čiste ruke“, „Santa Maria Carla del Ponte“).

Tada se to moglo tako. Istina, da bi se zavarao žiri, radovi su stalno bili odašiljani pod tuđim imenima, i iz različitih mesta; poslednji pod imenom pašenoga Davida Albaharija (Branislav Vučićević); Politika je objavila njegovo ime kao nagrađenog, i muke je bilo da dokažem autorstvo.

Ali, to su bila ipak, mada kratko, drugačija vremena, i Kulturni centar vodila hrabra žena J. P. P. No, već 2007, parodija koja je nosila naslov „Crni čuperak“ (Boris Tadić, tada aktuelni predsednik) iako bolja od pobedničke, ustuknula je pred likom Tadića, i tako me zauvek odvratila od daljeg učešća.

U tom se vremenu, dakle, vratila senka diktatora iz devedesetih, i tada smo – uz predsednika – imali premijera-fikusa, koji je (za razliku od ovog, današnjeg) imao bodlje (bradu), unuka profesora Mirka Cvetkovića, streljanog sa đacima u Kragujevcu, po kome je i dobio ime, a on kao fikus-premijer, bio je pre toga manje poznat kao vođa tima za sumnjive privatizacije, a više kao član lokalnog gitarskog benda VIS Apoloni iz Zaječara.

Velikom zaslugom tog predsednika, Crnog Čuperka, hrupio je na vlast ovaj sadašnji soj, u narodu poznat kao soj „od zla oca, i od gore majke“.

Naravno, diktatorska senka iz vremena Crnog Čuperka se od senke pretvorila u tamnu mrlju novog i strašnijeg diktatora, koja je pokrila i potopila sve nas, do grla – i svakim danom raste, preteći da nam dopre do naših usana koje su, za razliku od njegovih, tanke; preti da nam uđe u nozdrve, i dođe ravno do očiju, kojima ćemo (nemoćni) moći samo da posmatramo i svoj konačni nestanak.

Samo u takvom društvu i takvom vremenu može se desiti da proslavljeni i zaslužni trener svoju poštenim znojem zarađenu zlatnu medalju okači o debeli diktatorov vrat, samo u takvom društvu može se predsedniku pokrajinske vlade dodeliti književna nagrada za beznačajnu pesničku zbirku, i to posle više godina od njene štampe (šta ćemo, tada nije bio u vlasti), samo u takvom društvu pisac sumnjivih kvaliteta na privremenom radu državnog predstavnika u Parizu može skinuti postavku aktuelne i značajne izložbe, samo se u takvim okolnostima mogu bedno prodati nekada naši najznačajniji glumci, a u prvi plan gurnuti likovi poput Lepomira Ivkovića, Radoša Bajića, i sličnih.

Samo u ovom vremenu književnici oba zavađena društva (koji možda još pišu neke svoje knjige) su prestali da se oglašavaju otporom, akademici da drže svoje besede, a vrhovni verski poglavari narušili prvu, i najvažniju božju zapovest: „Ja sam Gospod Bog tvoj; nemoj imati drugih bogova osim mene.“ Verovatno i zato, jer uz njega (pravog i jedinog Boga) ne mogu sesti na kanabe.

I, konačno, samo u ovakvom društvu, i pod ovakvim okolnostima, uzimajući u obzir sve razloge za i protiv ovog čina, prezimenjak potpisnika ovih redova (imenom Momir), može ispred žirija Međunarodnog festivala humora i satire „Zlatna kaciga“ saopštiti odluku da se za ovogodišnjeg Viteza od Čarapanije proglašava Milomir Marić, čovek od velikih zasluga za moralno i kulturno uzdizanje posrnule nacije, kroz edukativne programe „Parovi“, „Ćirilica“ i često i hrabro „Sučeljavanje sa Svemogućim i Sveznajućim“, kome se uvek hrabro i nepoštujuće obraća sa „ti“, iako ga ovaj otud tituliše sa „Vi“.

U paru sa Marićem, sada već davnašnji Vitez Vitezović polučiće nagradu za životno delo.

Verujem da je sada Žiki Obretkoviću, koji je nepravedno ostao bez nagrade, jasno kako se moja malenkost osećala te 2007. godine.

Četu Vitezova od Čarapanije, koja je u ovih četvrt veka brojčano narasla, verovatno već štipa za oči smrad. Za one, kojima taj smrad viteških čarapa najviše smeta, vreme je za pranje.

Autor je književnik