Vladajuće dinastije i predizborna deca

Autoritarne partije sa mafijaškim, piramidalnim ustrojstvom, poput SPS-a, SRS-a i SNS-a, odavno su rekle „laku noć“ demokratskom ustrojstvu i legalnim partijskim i sistemskim procedurama.

Kao kraljevi na tronu, po principu naslednog prava rođenjem, uvode svoje sinove, tek ispiljene i golobrade u prve političke i partijske redove, bez ikakvog stida i srama, kada je reč o odgovornosti prema vaskolikom biračkom telu.

Svoje golobrade i nepoljubljene junoše, za početak uhlebljuju u poslaničke klupe i svojoj deci daju, preko svake logike, početni finansijski zamajac od 200 hiljada dinara iz džepova poreskih obveznika.

Toma Nikolić, osnivač SNS-a, svoga sina je progurao do mesta gradonačelnika, Vojislav Šešelj je svog biološkog sina, najstarijeg, postavio u radikalsku poslaničku klupu i progurao među evropske parlamentarce.

U dinastičkoj beskrupuloznosti, korak dalje otišao je Ivica Dačić, koji je pre neki dan svoga sina javno promovisao kao kandidata za narodnog poslanika, hvaleći se pri tome da ceo taj proces iz prvih partijskih redova nadgleda i njegova rođena sestra!

Dakle sinovi, po principu naslednog prava, a njima je to prirodno, idu očevim stopama, te se podrazumeva, po logici stvari, da nam u Srbiji ne gine ona kletva „i posle Tita Tito“. Posle Šešelja Šešelj, posle Dačića Dačić, posle Nikolića Nikolić, posle Krkobabića Krkobabići…

Predsednik Vučić je takođe dosledan u toj i takvoj naslednoj filozofiji i svome sinu je namenio i projektovao sopstveni put, put političke slave i uspeha, koji počinje kaljenjem kroz navijačke horde.

I tata je, kao i mladi Vučić, bio među navijačima sa severa, koji su sejali strah i trepet po bivšoj Jugoslaviji. Danas mladoga Vučića viđamo na utakmicama kako predvodi skupine najzagriženijih i najagresivnijih fanova.

Severnokorejski recept u Srbiji očito ima jako uporište i to je nesumnjivo ovdašnji modus operandi i modus vivendi. Tako da, kampanja naprednjaka, pod sloganom „Za našu decu“, svakako pije vodu i logički je sled sklapanja političkih kockica.

Naša deca će se zapošljavati, našu decu ćemo promovisati, našu decu ćemo protežirati i našoj deci ćemo učiniti sve, da im život bude bajka u „prćiji“ koja je samo njihova a zove se Srbija.

A šta ćemo mi sa našom decom, koju tražimo preko Skajpa po vaskolikom svetu?!

I šta ćemo sa decom koja su oteta iz porodilišta i prodata ko zna gde? Ma ništa, daćemo roditeljima do desetak hiljada evra i tako ćemo ih namiriti a za ove što su otišli ćemo smisliti slogane o divnoj perspektivi i budućnosti Srbije, pri tome moleći Boga da se nikada ne vrate.

Dobra strana cele priče i dinastičke filozofije je činjenica da bar sada znamo koliko košta život u Srbiji i to samo onda ako država pod pritiskom prizna nečiji nestanak. A u slučajevima ako vas neko mafijaški skenja u nekom mraku, nikom ništa, pojela maca!

P. S.

Ne znam zašto mi je pao na pamet Slobodan Milošević, pa njegova supruga Mirjana Marković i mali Marko, koji se obogatio raznošenjem gajbica. Da, on je imao „Bambilend“. NJihovoj deci, Srbija je Diznilend a našoj Land of darkness!

Autor je urednik Podrinskih iz Šapca